ŠKOTSKA ILI BRITANIJA: Pre nego što izaberete stranu, pročitajte ovaj tekst!

Poluzvanično (kao i mnogo štošta u Velikoj Britaniji), Škotska je posebna zemlja koja je deo Ujedinjenog Kraljevstva. Na gelskom jeziku, koji danas govori jako mali broj Škota, zove se Alba (u pisanim izvorima ponekad i Albanija; vrlo interesantno, zar ne?).

Nalazi se na samom severu najvećeg evropskog ostrva, i sa tri strane je okružena Atlantskim okeanom. U svom sastavu ima i 790 manjih ostrva. Zauzima teritoriju od78 kvadratnih kilometara, na kojoj živi 5,3 miliona ljudi.

Prestonica je Edinburg, dok je najveći grad Glazgov. Prvi je jedan od najvećih finansijskih centara Starog kontinenta, dok je potonji nekada bio vodeći svetski industrijski centar, a i danas je moćan. Glavne industrijske grane su proizvodnja uglja i čelika, kao i nafte koja se vadi iz Severnog mora (najveće zalihe u Evropskoj uniji).Turizam takođe donosi velike prihode. Škotska ima moćnu industriju alkoholnih pića (viski), tekstilnu industriju, ali proizvodi i čitav niz drugih stvari, od avionskih motora preko brodova do kompjuterskog softvera i mikročipova. BDP po glavi stanovnika je visokih 44.378 dolara. Veći je od francuskog ako se uzmu u obzir i prihodi od nafte, a svejedno je veći od italijanskog.

Edinburg, Škotska. Foto: Wikipedia/Tilmandralle

Pošto smo se upoznali sa nekim osnovama, možemo da počnemo sa detaljima koji se tiču pozadine cele priče o Škotskoj i Velikoj Britaniji.

KRALJEVINA ŠKOTSKA

Osnovana je u devetom veku kao Kraljevina Pikta, ali je vremenom postala poznata kao Alba ili Škotska. Kasni srednji vek obeležila je neprestana borba protivEngleza koji su želeli da je pokore, ali je ova uspela da održi samostalnost, posebno nakon što je na čelo ovog naroda došao Robert Brus, koji je krunisan i za kralja.

Dinastija Stjuarda koja je došla potom ušla je brak sa novom engleskom dinastijom Tjudora, čime je utrt put za personalnu uniju. Kada je engleska kraljica Elizabeta I umrla bez potomstva, Džejms VI, kralj Škota, nasledio je 1603. godine engleski i irski tron. Ipak, do ujedinjenja još uvek nije došlo, a sve tri države nastavile su da postoje kao posebne, nezavisne države sa sopstvenim parlamentima (premda, sa istim monarhom). Postojale su čak i fizički odvojene krune, engleska i škotska.

Škotski parlament sa kraja 17. veka. Foto: Wikipedia/Atlas Historique

UNIJA SA ENGLESKOM 1707.

Ovakvo stanje stvari postojale je sve dok parlamenti Engleske i Škotske nisu, svako za sebe, doneli Zakone o Uniji kojim su se ove dve države ujedinile i tako formirale Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije. Zakoni su stupili na snagu 1. maja te godine, a značili su ujedinjenje dva odvojena parlamenta u jedan, i formiranje jedinstvene vlade.

Ovo je pre svega bila želja engleske aristokratije; škotsko plemstvo je to prihvatilo i glasalo za uniju iako nije naišlo na odobravanje svog naroda. Poznato je da je škotski parlament tada dobio niz peticija iz svih krajeva kraljevine u kojima se poziva da glasa protiv, a čak su i unionisti priznavali da ovaj akt ne podržava barem tri četvrtine Škota. Pisac Danijel Defo, tvorac Robinzona Krusoa, koji je po sopstvenom priznanju bio engleski špijun na licu mesta, tvrdio je da na svakog Škota koji podržava uniju dolazi 99 koji su protiv. Na dan glasanja izbili su neredi u Edinburgu i širom zemlje, zbog čega je uvedeno vanredno stanje.

Kako je nastala britanska zastava. Foto: Wikipedia/Guilherme Paula

Nekoliko faktora su igrali ulogu u ovakvom glasanju škotske aristokratije, uprkos volji naroda, ali se svi svode na novac. Neki su se nadali da će se Škotska tako izvući iz finansijskih nedaća, neki su verovali da će njihove propale investicije u neuspešni škotski pokušaj stvaranja kolonije u Panami biti spasene, ali često je bio u pitanju najobičniji mito. Englezi nisu žalili para da bi osigurali da Škoti glasaju onako kako Englezi žele.

ŠKOTSKA DO 1999.

Ujedinjene sa Engleskom je značilo da Škotska, osim na papiru, prestaje da postoji. Više nisu imali svoj sopstveni parlament i vladu, već je postojao parlament Velike Britanije sa sedištem u Londonu. Premda je ovo bio zajednički parlament, on je zadržao sve tradicije engleskog parlamenta kome su jednostavno pridodati delegati iz Škotske. Ne treba ni naglašavati da su u njemu Škoti bili manjina (kao što su i danas), iz očitog razloga: ima ih mnogo manje od Engleza.

Sastavni delovi Velike Britanije. Foto: Wikipedia/Matt Lewis

Ipak, zadržali su neke svoje tradicionalne institucije koje su uspele da do dana današnjeg održe plamen škotskog identiteta. Škotski zakon je poseban u odnosu na ostatak države, pa tako i sudovi; Škotska ima svoju crkvu koja nije deo engleske; Škotska ima i sopstveni obrazovni sistem; imaju sopstvenu fudbalsku reprezentaciju; imaju zastavu i (neslužbenu) himnu.

Bitna stvar koja mora biti spomenuta kada se priča o periodu između 1707. godine i 1999. jesu Jakobitski ustanci tokom sredine 18. veka koji su imali za cilj rušenje protestantske kuće Hanovera sa britanskog trona i obnovu katoličke monarhije. Ovo su pre svega želeli Škoti i Irci, a britanska vojska je pobunu u krvi ugušila. Posebno sustradali škotski gorštaci, koji su se suočili sa gušenjem klanova i svoje gelske kulture. Primera radi, čak je i nošenje tartana dugo vremena bilo zabranjeno.

Kalodenska bitka između jakobita i britanske vojske. Foto: Wikipedia

Ne može se ipak reći da Škotska nije profitirala od unije sa Engleskom. Imala je otvoreni pristup brojnim kolonijama, bila je u vremenskom i prostornom središtu industrijalizacije u 19. veku i bila je (a i danas jeste) deo jedne velike sile (nekada najmoćnije na svetu) što joj omogućava da se njen glas daleko čuje.

ŠKOTSKA DANAS

Laburisti na čelu sa Tonijem Blerom (koji je odrastao u Škotskoj) godine su 1997. organizovali referendum o devoluciji nekih nadležnosti (prvi iz 1979. godine je propao jer za njega nije glasalo više od 40 odsto ukupnog broja glasača, iako je većina izašlih bila za) sa Vestminstera na Edinburg, koji je uspeo. Škotski parlament je prvi put posle skoro 300 godina formiran 1999. godine. Škotska nacionalna partija je 2007. godine formirala manjinsku vladu, a 2011. većinsku.

Pogled na jezero Loh Nes sa zamka Arkart. Foto: Wikipedia/Sam Fentress

Ovlašćenja su, međutim, limitirana. Nadležnosti vlade u Edinburgu su na polju infrastrukture, investicija, zdravstva, socijalne pomoći, finansija, zapošljavanja, obrazovanja, sudstva, zaštite životne sredine, kulture, stanogradnje, sporta, turizma, energije, prostornog planiranja, omladine i sporta, imaju i određenu ograničenu ulogu u poreskoj politici, i tako dalje; uz to parlament Velike Britanije ima apsolutni autoritet i može da poništi bilo koju odluku škotskog.

ZAKLJUČAK

Treba biti iskren i priznati da obe strane na predstojećem referendumu o nezavisnosti koji je zakazan za septembar tekuće godine, imaju dobre argumente za svoje stavove. Sa jedne strane, proponenti secesije od Velike Britanije ukazuju na činjenicu da narod u Škotskoj ima drugačije poglede na to kako država treba da izgleda od ostatka zemlje zbog čega retko imaju vlast kakvu hoće. Nadaju se i da će od Škotske moći da naprave novu Norvešku, uz pomoć nafte iz Severnog mora koju ne žele da dele sa ostatkom države.

Trongejt u Glazgovu, Škotska. Foto: Flickr/Stewart Priest

Sa druge strane, oponenti nezavisnosti ukazuju na činjenicu da je ujedinjena Britanija daleko moćniji politički i ekonomski igrač nego ako je rascepkana na banana-državice; održanje unije, tvrde oni, dobro je za sve njene delove i za sve njene građane. Oni igraju i na kartu “britanstva”, kao globalnog identiteta koji nije suprotstavljen engleskom, škotskom ili velškom već sa njima stopljen, ali i na kartu nostalgije i duha zajedništva. Tri veka je dug vremenski period, i mnogo šta su preživeli skupa.

Pratite najnovije vesti putem naše Facebook stranice, Twitter-a ili preko Android aplikcije na vašim telefonima.