Društvo

ŽENA VELIKOG SRCA Nataša, prva SOS mama u „dečijem selu“ u Kraljevu

Objavljeno: 09.10.2017 | 20:44Izvor: Alo!

U proteklih 13 godina Nataša Šebeković odgajila je 10 dece bez roditeljskog staranja, uključujući i petoro o kojima se sada brine.

Neke je preuzela kao novorođenčad, druge nešto kasnije, a do njihove 15 godine, odnosno do završetka osnovne škole svima njima je poput majke, i to majke velikog srca. Po stažu, ona je trenutno jedna od najiskusnijih SOS mama u „Dečijem selu Kraljevo“, jer je tamo od samog osnivanja. 

KRALJEVČANKA OBARA S NOGU Bojana gusla bolje od muškaraca!

Kada je počela da radi, napunila je 32 godine. Svoju decu nije imala, ali je zato, kako kaže, osećala veliku želju i potrebu da se ostvari i ispuni kao majka.

- Procenila sam tada, i nisam se prevarila, da imam puno snage, volje i energije za majčinstvo i roditeljstvo, pa sam mislila - šteta da sve to propadne, bolje da to svoje uložim u one kojima je ljubav najpotrebnija - priča Nataša.

Nataša kaže da se dok kuva ručak, oblači decu i sprema ih za školu oseća kao svaka druga biološka mama i da radi baš sve stvari kao i druge majke - odlazi u školu na roditeljski, vodi decu u igraonice, na rođendane i izlete. Nervira se kad ne jedu kako treba, kad ne uče, kad ne slože obuću, kad ostave haos u kupatilu. Sreće se, kao i drugi roditelji, svakodnevno s brojnim problemima i izazovima vaspitanja, jedino što ona deci o kojoj se brine i s kojom živi u kući smeštenoj u „SOS Dečijem selu“ u Kraljevu nije biološka majka. Ipak, to decu ne sprečava da je zovu mama.

- Većina dece me zove mama, ali to meni uopšte nije važno, mogu da me zovu kako god hoće. Najbitnije mi je da mi ovde u kući lepo živimo, da lepo funkcionišemo, da se slažemo i da deca napreduju. Vezala sam se za svako dete koje sam odgajila i koje gajim. Prvi dečak kada je otišao u Zajednicu mladih, mislila sam da neću preživeti. Sećam se, tada sam istrčala iz kuće i otišla kod savetnika porodice da plačem. A kada sam se vratila, sva deca koja su ostala u kući su plakala, jer i ona se međusobno vezuju, kao u svakoj drugoj normalnoj porodici. Ti rastanci mi najteže padaju, bez obzira na to što se i dalje viđamo. Oni i kad napuste moju kuću, dolaze vikendom, za raspust - ostaju da prespavaju u kući, obraćaju mi se za savet ili pomoć... Uvek sam tu za njih - priča ona i dodaje da deca o kojoj se brine nisu njen posao, već život, i da nema te stvari koju za njih ne bi uradila.

 

 

 

Dečije selo KraljevoDečije selo Kraljevo, Foto: privatna arhiva

- Dete koje tek dođe zahteva više pažnje, pa se trudim da s njim što više razgovaram kako bi steklo poverenje i shvatilo da mi se može u svakom trenutku obratiti bez straha, da ga neću osuđivati što god da uradi, nego da sam tu da mu pomognem i da ga volim. Svako dete je različito, pa je i vreme koje im je potrebno da se opuste, naviknu na novu sredinu, na mene i na ostalu decu različito. Veća deca teže se prilagođavaju, dok je s manjima lakše, ali je zato fizički napornije. Znaju i da se posvađaju. Pubertetlije često nemaju tolerancije prema manjima, idu im na živce... Bude svađa i ljubomore kao u svakoj porodici, pa ponekad moram da smirujem situaciju dugim razgovorima - objašnjava Nataša.


Pratite najnovije vesti putem naše Facebook stranice, Twitter-a ili preko Android aplikcije na vašim telefonima.

  Facebook Komentari
Pratite nas na facebook-u