SVETI GRAL SRPSKE UMETNOSTI: Gde je izgubljena slika Paje Jovanovića?

Bila je jesen, 9. godine nove ere, a lišće Teutoburške šume polako je već počelo da se crveni i sprema za opadanje. Zemlja se tresla od nastupanja rimskih legijakoje su hrabro i gordo koračale po terenu iako im je on bio posve nepoznat, iako su o njemu znale samo od Germana koji su pristali da im služe. Arminija – bivšeg germanskog taoca u Večnom gradu, obučenog u vojnim veštinama, i savetnika zapovednika Kvintilija Vara – koji je pre nedelju dana otišao da bi nagovorio pobunjena plemena da se smire i odustanu od ustanka protiv imperije, još uvek nije bilo da se vrati.

Osim treskanja zemlje od udara kaliga po njima, i olujne kiše koja je dobovala po legionarskim kacigama, sve je bilo mirno i spokojno. Ove divlje predele Evropejoš uvek nije pomazila nežna izrabljivačka ruka rimske civilizacije.

Iznenada, iz šumskog mraka izronila je horda razularenih ratnika oko čijih su se glava vijorile plave kikice, iz čijih su ruku bleštala oštra sečiva, iz čijih su grla lepršali pakleni krici.

Nastupio je pokolj. Masakrirano je između petnaest i dvadeset hiljada rimskih legionara, a Var i njegovi oficiri su izvršili samoubistvo. Germani, predvođeni Arminijem koji je je maestralno odigrao svoju ulogu, odbranili su desnu obalu Rajne.

“Kvintilije Vare, vrati mi moje legije”, vapio je imperator Oktavijan Avgust, glavom udarajući u zid svoje rimske palate, kada je do njega stigao glasnik sa vestima o strašnoj sudbini XVII, XVIII i XIX legije koje nikada nisu obnovljene.

Priča o bici u Teutoburškoj šumi već skoro dva stoleća inspiriše nemački nacionalni pokret, a tokom 19. veka služila je kao dokaz šta ovaj narod može da uradi kada je ujedinjen. Upravo je zbog toga Paja Jovanović dobio narudžbinu iz Beča da za 1890. godišnjicu ovog boja uradi prigodnu sliku.

Naš proslavljeni umetnik je maestralno izvršio zadatak. Slika je bila ogromnih proporcija (sam autor je procenio da se radi o 20 metara kvadratnih), Paja se poslužio mnogim istorijskim izvorima ne bi li što je moguće vernije prikazao sam događaj, slušao je čak i Vagnerov “Prsten Nibelungena”, pa je te 1899. godine za nju dobio prestižnu Rajhlovu nagradu. Primio je i novčani iznos od hiljadu i šest stotina forinti, odnosno šest hiljada ondašnjih dinara u zlatu.

Bila je toliko dobra i popularna da se odmah našla kao obavezna ilustracija u istorijskim udžbenicima i stručnoj literaturi. Milutin Milanković je za ovu sliku rekao da je među najimpresivnijnim koje je video tokom svog boravka u prestonici Austrije.

Usledilo je njeno putovanje diljem sveta, pa je Jovanović dobio i mnoge druge nagrade, poput one u Parizu 1902, Sent Luisu 1904, Salcburgu 1909 i Santjago de Čileu 1910. godine.

Međutim, te 1910. godine Pajinoj slici “Furor Teutonicus” odnosno “Bitka u Teutoburškoj šumi”, neobjašnjivo se gubi svaki trag. Sam slikar u svojim memoarima pominje da je Nacionalni muzej u Santjago de Čileu 1911. godine kupio njegovu sliku “Los Barbaros”, za koju se jedno vreme verovalo da bi mogla biti ova o kojoj danas pričamo, ali nakon nedavnih provera ustanovljeno je da ove slike nema u njihovoj zbirci. Srećom, postoje dve skice u ulju manjeg formata kao i heliogravura koja se čuva u Muzeju grada Beograda.

Kako je nestala, ko ju je uzeo, ko ju je mogao uzeti, gde bi se mogla danas nalaziti? Možda kod nekog privatnog kolekcionara čiji je predak masno potplatio kakvog čileanskog kustosa ili čuvara? Ili kod nekoga kod koga je ovaj preprodao ukradenu sliku? Ovo su otvorena pitanja na koja je važno odgovoriti ako želimo da se brinemo o našem kulturnom blagu. Možda bi ministarstvo kulture moglo da osnuje komisiju sa ciljem njenog pronalaženja. Možda bi.

U svetlu naših sve boljih odnosa sa Nemačkom i Austrijom (khm khm), možda bi otkriće ove slike poslužilo kao simbolični most između naših naroda. Tačno sto godina nakon što su nas ta dva naroda napala sa ciljem pokoravanja, sada je red da mi njih pokorimo. Umetnošću.

Pratite najnovije vesti putem naše Facebook stranice, Twitter-a ili preko Android aplikcije na vašim telefonima.