Od stresa mi je opala kosa, ZAUVEK! Ovo je Hristinina priča

Zamislite kako je kad prijatelji prelaze ulicu da vas ne sretnu. Ili kada vas momak blokira na Fejsu čim sazna da za vašu bolest nema leka

Lepa Vranjanka, Hristina Trajković, imala je 21 godinu kada je počelo bombardovanje. Trpela je baš kao i svi drugi. Šalila se s ukućanima i prijateljima i tako terala strah i zebnju. Brojali su eksplozije, stigli do broja 48, a onda je jedne noći bomba pala na drvnu pijacu, tik ispred njene kuće, i ubila prolaznicu. Taj trenutak ne može da zaboravi.
– Tada mi se život po drugi put preokrenuo naglavačke. Za 24 sata mi je opala kosa. Otpadala je u pramenovima, po glavi su mi ostajali ružni pečati, a posle su opale i obrve, trepavice… Bila sam uplašena i zbunjena. Sećam se da sam se tako osećala i kad je majka otišla od nas. Ne volim o tome ni da pričam, ali sestra i ja smo odrasle uz oca i tetku. Nije bilo lako odrastati bez majke, naročito u našoj sredini, ali život je takav da se čovek na sve navikne – priča Hristina (38) dok nam nudi slatko od jagoda koje je sama spremala.

Predstavlja nam i ljubimce, par malenih australijskih zeba i dve papige. Trajkovići žive u kući s dvorištem, pa se našlo mesta i za četiri psa koje Hristina obožava, mazi i tetoši. Kaže da nije od onih koji beže od ljudi družeći se sa životinjama, ali da su joj životinje mnogo značile kada su ljudi počeli da je napuštaju.
– Dugo sam mislila da će sve ponovo biti kao pre. Da će mi kosa porasti, da će nestati vrtoglavice, nesanice, znojenje i napadi panike i besa. Sve je to postalo deo moje svakodnevice, a niko nije znao šta mi je. Dobila sam dijagnozu „alopecija areata“, i to je bilo sve.

Njenoj sreći nije bilo kraja kada su joj porasle trepavice. Odjednom je život bio lepši zbog tih stotinak dlačica na kapcima. Počela je i da radi. Prvo kao domaćica u autobusu na redovnoj liniji od Vranja do Beograda, potom je radila na šalteru, pa u nacionalnoj službi za zapošljevanje, a najsrećnija je bila kada se zaposlila u finansijskoj službi Ekonomsko–trgovačke škole koju je kao đak pohađala.

Prijatelji su me napustili

Ovako je Hristina izgledala sa kosom

 – Obožavam koleginice Stojku i Marinu. One su me prihvatile ovakvu kakva jesam. Pred njima mogu i periku da skinem jer znam da se neće zgražavati. Znaju da je ispod sintetičke perike mnogo vruće. Međutim, nisu svi ljudi takvi.
Prijatelji su je napustili. Često su je ljudi i vređali, a na grubosti, kaže, niko ne može da se navikne.
– Pa zamislite kako je kada za vama neko viče nakazo, bolesnice… Kada bivši prijatelji prelaze ulicu da vas ne sretnu. Ili kada vas momak blokira na Fejsu čim sazna da za vašu bolest nema leka, da vam se kosa nikada neće prosuti po jastuku – priča Hristina i smeje se svojim iskustvima.

Prošlo je čitavih jedanaest godina od kobne noći bombardovanja i tek tada je u Beogradu dobila i konačnu dijagnozu, Hašimoto.

– Ljudi ne mogu da shvate da sam ja bila srećna kad sam to saznala. Nema više lutanja. Imala sam potvrdu da nisam luda, a neki ovdašnji doktori su jednom hteli da me zadrže na tom odeljenju. Nisu se udubljivali ili nisu znali i baš zato sam zahvalna profesorki Batinić, koja mi je lepo objasnila da je to autoimuna bolest i obodrila me da živim.

Hašimoto nije zarazan

Hristina više nema depresivne ni panične napade. Jedina terapija je antidepresiv u kombinaciji sa neuroleptikom. Pregrmela je i sumnju na adenom hipofize, operaciju na grliću materice, i još mnogo teških zdravstvenih problema.
– Najgore su neznanje i neinformisanost, i tu nema razlike da li živite u selu ili gradu. S tim Hašimotom se živi i nije zarazan. Ne prenosi se ni rukovanjem ni poljupcem kako mnogi misle. Najlakše je okrenuti glavu od nekog, otpisati ga i praviti se da vas se ništa ne tiče. Pogađa me što ljudi ne žele da znaju – ljuti se naša sagovornica.

Kaže da je mnogo obolelih od ove bolesti koji ćute i trpe izolovani od sveta. Da su nevidljivi i za akcije u kojima se doniraju perike i da je u ime svih njih htela da ispriča svoju priču.
– Nama kosa nikada neće porasti. Ni ja nisam baš za novinsko slikanje, ali neko mora da kaže da nismo gubavi – zasmejava nas Hristina karakterističnim vranjanskim naglaskom.

Pratite najnovije vesti putem naše Facebook stranice, Twitter-a ili preko Android aplikcije na vašim telefonima.