Katarinu izbegavaju na ulici 16 godina. Kad bi znali istinu, poklonili bi joj se

Imala je samo 23 godine i kolima krenula kod prijateljice. Sela je na mesto suvozača. Probudila se u bolnici, prikovana za krevet.

- Dogovor je bio da se nađem sa drugaricom ispred njene zgrade. Uzalud me čekala. U auto kojim smo dolazili zakucao se kombi. Vozač je bio pijan. U životnoj opasnosti Hitna pomoć me dovezla u bolnicu. Pri hitnoj intubaciji pokidane su mi glasne žice, zato ovako pričam - kaže za "24 sata" žena čije reči se preko telefona teško razaznaju.

Govor joj je otežan, ispresecan mumlanjem i naporom, ali čak i kroz to se razaznaje odlučan ton. Trudi se da objasni, da je čuju. Polako se priseća.

- Probudila sam se te 1999. godine i shvatila da sam u nepoznatom krevetu. Bila sam u komi 25 dana, skoro čitav mesec. Zaboravila sam da gutam i govorim, a posle dve i po godine u kolicima i da hodam. Brat me sve učio iz početka - otkriva žena.

Telo joj je pretrpelo teške povrede i doktori su konstatovali da nikada neće moći u potpunosti da ozdravi. Ipak, čim je skupila snagu, počela je da vežba.

- Telo mi je bilo izlomljeno i zauvek mi je poremećena ravnoteža, a bila sam devojčurak. Pre sam izlazila, trenirala odbojku, posle nesreće sam se povukla u sebe. Indeks sam zamenila penzionom knjižicom za invalide i shvatila sam kako me ljudi gledaju, objašnjava ona.

Kada je bol u kostima uminuo, nastupio je onaj u duši. Zatrudnela je, a onda i abortirala.

- Živim u maloj sredini, ljudi vide kako hodam i govorim, a onda upiru prstom i pričaju da sam mentalno bolesna. Možda je i bolnije što nisam, jer ih čujem i sve razumem, a oni to ne znaju. Zadirkuju me i ponižavaju, šokiraju se kada im odbrusim. Kada sam bila mlađa to me strašno pogađalo. Tada sam i zatrudnela, ali sam od straha abortirala, mislila sam "vidi me ovakvu, šta sve pričaju da mi nešto fali i ne mogu čašu vode da sipam, oduzeće mi dete" - kaže žena.

Nakon teškog gubitka u njoj se rodio prkos. Odlučila je da prohoda po svaku cenu.

- Nisam htela da se predam. Vežbala sam kao ludak. U banji sam ponovo prohodala, mic po mic, malo po malo. U teretanu sam odlazila i koristila štaku da mi pomogne da vežbam. Pretvorila sam svoju muku u izazov. Kada sam dovoljno ojačala tokom vežbi sam bacila štaku. Insistiram da živim sama, uz povremenu pomoć porodice. Boli. Boli me i psihički i fizički, ali se ne dam. Život je borba i ja se borim - kaže hrabra žena.

Na svoj život i stanje odbija da se žali, ali kao i svaka žena, kaže da bi da smrša.

- Mislite to je zato što se ne krećem? Ma, jok, dušo, to je zbog slatkiša! Mnogo volim slatko i šta ću, vidi se - našalila se sa nama.

Na pitanje šta joj treba, nestaje smeha. Ćuti, ćuti, a onda tiho kaže - dete.

- Mogu da ostanem trudna, ali ne verujem da je to sada moguće. Život se nekada baš okrutno poigra sa dušom. Ojačala sam sada, znate. Nikog ne diram i ne razumem zašto ljudi leče komplekse i frustracije na osobama kao što sam ja. Sve je postalo tako površno i niko neće da se potudi da me sasluša. Boli kada ste invalid, ali dotuče vas kada ljudi od vas prave većeg invalida nego što jeste - poverila nam se.

Uprkos svemu nastavlja da vežba, radi na sebi i da se nada.

- Jaka sam. Trudim se da idem dalje i oprostim, ali nije lako. Ponekad pomislim da ću poludeti. Poslednjih 16 i po godina mi se ništa lepo nije desilo. Ne tražim ništa ni od koga, samo bih volela da mi ne sude pre nego što me upoznaju. Neka me gledaju kao ljudsko biće i već mi je bolje - poručuje žena.