Imao je sina jedinca koga su poslali u rat: OVO SU STRAŠNE REČI NJEGOVOG OCA! (VIDEO)

Jedan vojvođanski par već je imao veliku životnu tragediju iza sebe, kada je u jeku građanskog rata u onoj velikoj Jugoslaviji njegov sin jedinac dobio poziv za vojsku. Svestan užasa u kom se našao, proživljava pravu dramu, ali sinu ne želi da pokaže svoju slabost i strah.

Sin jedinac, jedina je osoba koju ima na svetu, pošto je supruga preminula veoma brzo nakon porođaja.

Mladić nije svestan šta mu se sprema, jer smatra da treba da oduži svoje zemlji, uprkos njenom raspadanju. Vaspitan patrijarhalno, naučen da bude odan i pošten, slepo verujući u sve čemu ga je otac učio, pošto majku zna samo sa slika… Prihvata svoj novi zadatak i ne pokazuje strah. Čak i da se plaši, zna da nije u redu plašiti se stvari koje moraju da budu. Sprema se za vojsku i dolazi dan kada treba da krene.

Otac koji poštuje običaje, pravi ispraćaj kako i dolikuje, ali prezire sve što ide uz to. On ne može i ne želi da se veseli i raduje, jer nema čemu: svestan je da će verovatno izgubiti jedinog sina, naslednika, jedinu radost u životu. Dok posmatra slavlje, ne može da veruje da ljudi i dalje veruju u neke ideale, da imaju volje i želje da se bore, kao da već nije naneto dovoljno zla svima. U tom trenutku, iz njega izlazi sva tuga i bol, u stihovima:

Sine moj,
Ti se majke sećaš nejasno,
Dobre senke iznad kolevke,
Počo si da pamtiš prekasno.
Osluškujem lepet anđela,
Znaću valjda da je nađem ja?

Eh, mani me,
Naš sam dom ko čergu selio,
Tepanja na vino mirišu,
Njene stvari sam razdelio,
Svaki praznik minu ćuteći,
Sebi nisam mog’o uteći.

Stade sve, samo zivot prođe,
Sine moj, oči njene plave,
Stiže dan da u vojsku pođeš,
Čudni se ovde sveci slave.
Sine moj, kako da te pustim?
Ti si sve što mi od nje osta’.
Di ćeš s tim trepuškama gustim?
Život baš ne zna šta je dosta.

Slušaj njih
Što uz bojni poklič legaju,
Pevaju u slavu noževa,
Pevaju, pa onda begaju,
Pošlo vreme s goreg na gore,
Razigralo one najgore.

Sine moj,
Gajde će ti baba kupiti,
Tamburu sa ticom sedefnom,
Cure će pred kućom pupiti.
Nek se šorom digne prašina
Kad bataljon suknji maršira.

Stade sve, samo život prođe,
Sine moj, oči njene plave,
Stiže dan da u vojsku pođeš
Lumpuju usijane glave.

Sine moj, sve su to barabe.
Ne dam ja mog spomenka bokor.
Derane, drž se tvoga babe,
Nisi ti za taj jad i pokor, ej…

Ako do sada niste shvatili, reč je o pesmi kantautora Đorđa Balaševića “Regruteska”, koju je izdao 1996. godine na albumu “Naposletku”. Ova pesma nije prvi put da Balaševićev pacifizam dolazi do izražaja – dešavalo se to više puta, u pesmama “Ratnik paorskog srca”, “Samo da rata ne bude”, “Čovek sa mesecom u očima” i “Galicia”.

Sve te pesme Đole je pisao kako bi dočarao užas i besmisao ratova, dosledno raskrinkavajući takozvane “više ciljeve” i nudi drugačije tumačenje toga kako sukobi nastaju: oni su posledica gramzivosti, neodgovornosti, impotencije, ludila, gluposti i kukavičluk koji je, nažalost, globalnih razmera i ostavlja nesagledive posledice.

“Regruteska” je pesma čoveka koji je već preživeo jednu veliku tragediju i sada želi da zaštiti sina jedinca, stasalog za vojsku. On ne misli da je to prilika za slavlje, suprotstavlja se mišljenju “usijanih glava” nesposobnih da sagledaju posledice opšteg ludila čiji su i oni deo.

Na istom albumu nalazi se i idilična, vesela i optimistična pesma “Sin jedinac”. Postoji sličnost, ali i upadljiv kontrast između ove dve pesme i zbog toga ih je moguće tumačiti kao celinu. Upravo “Sin jedinac” predstavlja onaj odjek idealnog sveta, nasuprot besmislu i ludilu rata. U idealnom svetu mladić stasava za ženidbu, a ne za rat; za život, a ne za smrt.

U njegovoj novijoj himni pacifizma, u pesmi “Sevdalinka”, sa albuma Devedesete, 2000. Balašević ima stih “Svet ne možeš pesmom spasti”. Možda on ipak to može?!

(Telegraf.rs)

Pratite najnovije vesti putem naše Facebook stranice, Twitter-a ili preko Android aplikcije na vašim telefonima.