Bio je u Zvezdi, a spomenik mu je kod stadiona Partizana: Hoćemo film o sportisti kojeg je ubio šiptarski metak!

O sudbini Gorana Raičevića može se napraviti film, koji bi, nažalost, imao tužan kraj. Trofejni srpski atletičar ubijen je od strane albanskih terorista na Kosovu i Metohiji, na današnji dan pre 16 godina, tokom rata 1999. godine.

Kada je pre 16 godina u Srbiju stigao rat, Goran nije imao dilemu da li će se odazvati vojničkoj dužnosti. Kao što je trčao na ulicama tokom trka, tako je požurio na Kosovo i Metohiju da brani svoju zemlju, iako je, kao vrhunski sportista posedovao papir, koji ga je oslobađao odlaska na ratište.

Umesto na maraton u Grčku, otišao je na prvu liniju fronta na Kosovu.

– Kako da ne odem, šta bi rekli moji iz Strojinaca, da sam kukavica, da sam izneverio svoju decu, svoj narod i sebe… Idem, jer mi je to dužnost – govorio je Goran.

Goran Raičević je rođen u Kruševcu 1963. godine, a odrastao je u selu Strojinci kod Brusa. Već kao dete pokazivao je sklonost ka atletici, kada je svakodnevno trčao od škole do kuće. Počeo je da se bavi atletikom kao učenik petog razreda OŠ u Razbojni, a atletksu karijeru započeo je u Crvenoj zvezdi. Nastupao je još i za Partizan, Soko Vrbas i Brus.

Foto: MNPress

Bio je nepobediv na uličnim trkama od 1980. do 1984. godine. Pet puta je pobeđivao na Belom krosu, šest puta na krosu Politike, od toga pet puta uzastopno, čime je postavio rekord. Bio je i višestruki prvak Balkana.

Život je posvetio atletici, ali pošto ona nije bila profesionalni sport, snalazio se učeći i trenirajući. Bio je posvećen sportista, i po njegovim treninzima se mogao naviti sat. U isto vreme studirao je i završio agronomiju na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, gde se preselio po upisivanju fakulteta.

Nije bilo mesta u bivšoj Jugoslaviji u kome su se održavala ulične trke, a da u njemu nije trčao Rajko, kako su prijatelji zvali Gorana Raičevića.

Uniformu obukao 8. aprila 1999. godine, a poginuo je posle manje od mesec dana, na Đurđevdan, 6. maja 1999. godine.

Njegov bataljon krenuo je u izviđanje terena. Kada su došli u selo Kačikol, sačekala ih je zaseda pripadnika OVK, koja ih je zasula projektilima iz raketnog bacača i kišom metaka. Jedan od njih pogodio je Gorana. Veteran, Ljubiša Raičević bio je deo izvidnice koju su napali albanski separatisti, ali je imao sreće da preživi njihov napad.

Foto: Profimedia/AFP

– Krenuli smo da vidimo gde ćemo locirati jedinice, po vodovima. Ja sam vozio komandanta džipom, a petnaestak vojnika je bilo iza nas u vojnom kamionu, među njima i Goran. Kada smo stigli u selo Kačikol, sačekala nas je zaseda pripadnika OVK  – seća se Ljubiša.

– Pripadnici albanske paravojske su pred kamion ispalili „zolju”, protivoklopnu raketu iz ručnog raketnog bacača kojim se gađa sa ramena. Odmah zatim su srpske vojnike zasuli kišom metaka. Poginuo je vozač kamiona, pet vojnika je teže ranjeno. Snajperski metak je probio ceradu kamiona i pogodio Gorana. Na glavi nije imao šlem, poginuo je na licu mesta – prisetio se njegov saborac.

Foto: Telegraf

Tri dana kasnije, Goran je sahranjen u Strojincima, svom rodnom selu. Iza sebe je ostavio suprugu Jelenu i dvoje dece, blizance Katarinu i Nikolu. Njegova žena jasno se seća njihovog poslednjeg pozdrava pred, njegov odlazak na ratište.

– Nas dvoje smo se pozdravili, verujući da ćemo se uskoro videti. Deca su u to vreme spavala, ali sam ih ipak probudila i mahali su mu s prozora dok je odlazio – prisetila se Jelena.

Goran je u ratu obavljao poslove kurira u Trećem bataljonu Prištinskog korpusa. Njegovi saborci ističu da se i u vojsci osećao njegov atletičarski duh. Trčeći je obavljao zadatke od jedinice do komande.

Foto: Telegraf

Foto: Telegraf

Foto: Telegraf

U čast Gorana Raičevića ispred stadiona Partizana u Beogradu podignut je spomenik.

Posetili smo memorijalno mesto u prestonici Srbije, koje čuva od zaborava uspomenu na Gorana Raičevića. Neko je pre našeg dolaska, na šesnaestogodišnjicu njegove pogibije, na spomenik postavio cveće.

Njegovo ime zauvek će biti simbol patriotizma i požrtvovanosti za svoju zemlju. Život je posvetio atletici, a čak je i na frontu preneo atletski duh u obavljanju ratnih dužnosti.

Živeo je kao atletičar, a umro kao vojnik. Srbiji je, pored brojnih medalja i pehara, poklonio i najvrednije što je imao – svoj život.

Pratite najnovije vesti putem naše Facebook stranice, Twitter-a ili preko Android aplikcije na vašim telefonima.