Ona stoji iza medalje košarkašica: Pre pet godina obećala nam je ovo!

Letos je pomerila još jednu granicu. Postala je selektor ženske košarkaške reprezentacije. Prva je u tome. A nema još ni 30 godina. Po tome bi mogla da uđe i u Ginisovu knjigu rekorda.
– Mislim da sam najmlađi ženski selektor u istoriji košarke. Moji saradnici i dalje proveravaju taj podatak – priča ne gubeći nijednog trenutka iz vida svoje pulenke koje su tog prepodneva vredno trenirale u topčiderskom Hajd parku.
Basketara, košarkaški obruči, parket i sve što uz košarku ide deo su njenog života od malih nogu.

Odrasla sam uz košarku
Za to je najviše zaslužan njen otac Božidar, naš proslavljeni košarkaški trener, koji je svoju mezimicu često vodio na košarkaške mečeve.
Očeva karijera uveliko je trasirala i njeno detinjstvo, mladost, školovanje. Kako je on preuzimao nov klub, selila se i cela porodica. Tako je Marina s pet godina iz rodnog Beograda otišla za Split i narednih 13 seljakala se po Evropi. Ređali su se Barselona, Limož, Atina, Pariz…
Zvuči lepo, ali nije uvek bilo lako. To je značilo stalno privikavanje na novu sredinu, novo društvo, novi školski sistem… Ali i pomoglo joj da nauči četiri svetska jezika, stekne prijatelje širom Evrope, pa se sada, gde god ode, oseća kao kod kuće. A kuća je ipak samo jedna i zove se Beograd.
Rodnom gradu vraćala se kad god je imala vremena, makar to bilo samo na vikend. I košarku je igrala sve vreme.
A kada se u leto 1999. vratila u Srbiju, igračku karijeru zamenila je trenerskom.
– Desilo se to nekako slučajno. Razmišljala sam i da ovde upišem Fakultet dramskih umetnosti, pošto sam se po ugledu na brata Nebojšu, koji je u Parizu studirao režiju, i sama u Francuskoj bavila glumom. Motale su mi se po glavi i studije psihologije. Međutim, jedan moj drug je upisao trenersku školu, nekako spontano sam mu se priključila i ja, i tako je počelo – priča.

Sa ulice u Prvu ligu
Trenersku karijeru počela je u klubu Ušće. U početku je to više bila grupa devojčica koje vole košarku nego ozbiljan klub. Nije ih bilo dovoljno ni za ekipu, pa je bukvalno skupljala devojčice sa ulice da bi napravila tim.
Tako skrpljeno Ušće svake godine se plasiralo u novi, viši rang takmičenja, a 2003. ušli su i u Prvu ligu. Odlučujuću utakmicu Marina nikada neće zaboraviti.
– Gubili smo od Dubočice 20 koševa razlike. Katastrofa na pomolu. Morala sam nešto da uradim. Izvela sam celu prvu petorku i na parket ubacila mlade igračice, takoreći decu. Vratili smo se u igru, utakmicu smo dobili sa 10 poena razlike.
Vodila je kasnije mnogo uspešnije i poznatije ekipe, ali Ušće joj je ostalo u srcu.
– Prva ljubav zaborava nema. I sada sam u kontaktu s njima, iako dosta tih devojaka radi neke sasvim druge poslove. Ušćanke, tako smo se zvale, prve su mi čestitale na izboru za selektora i poručile da se ne menjam, već da ostanem onako autoritativna kao što sam bila s njima.

Ona zna put do uspeha
Da će tako biti ne treba ni sumnjati. Na selektorskoj promociji Marina je obećala „krv, znoj i suze“. Pitamo je otkud čerčilovski pristup u mladoj ženskoj duši.
– I sada stopostotno stojim iza svake reči. To je put do uspeha, a ja želim da podignem na čvrste noge žensku košarku u Srbiji – kaže.
Mnogo puta do sada pokazala je da zna kako se do uspeha stiže. Svaki klub koji je ona vodila osvajao je šampionske titule. Hemofarm dve, Partizan dve, plus Nacionalni kup. Sada joj sleduje borba na četiri fronta: s Partizanom domaće prvenstvo, Kup i FIBA kup, a selektorski debi očekuje je sledeće godine kada počinju kvalifikacije za evropski šampionat.
Kada nije na treningu ili na utakmici, voli da pročita dobru knjigu, kad stigne, trkne negde za vikend da napuni baterije.
I mnogo voli tamburaše. U inostranstvu joj je najviše nedostajala naša muzika.
– Ta muzika ima posebnu emociju. Opušta me.
Ali i dok sedi u kafani, košarka joj ne izlazi iz glave.
– Desi se da mi i u kafani padne na pamet neka lepa akcija koju poželim da sprovedem sutradan na treningu. Neka nova ideja za sjajnu situaciju u odbrani ili šta već. Stalno se u mojoj glavi događa nešto na temu košarke.