Deda Mraz, šedesetogodišnji inženjer Erik Šmit-Macen, kao i obično tog dana igrao je svoju ulogu u jednom od supermarketa.
Kada se vratio kući sačekao ga je poziv iz lokalne bolnice da petogodišnji dečak na samrti želi da ga vidi i da je veoma uplašen da neće živeti do Božića.
Trebalo mu je petnaestak minuta da stigne do bolnice. Nije imao vremena da obuče svoj najlepši kostim, ali njegova gusta bela brada i veliki stomak su bili dovoljni za ispunjenje poslednje želje.
Pred vratima bolničke sobe majka dečaka mu je dala poklon koji će kao Deda Mraz da uruči malenom dečaku.
- Nećemo ti dozvoliti da propustiš Božić, vilenjaci su već napravili poklon za tebe - rekao je Erik dečaku koji se bojao da neće dočekati ovaj praznik. Dečak je imao pitanje za Deda Mraza - želeo je da sazna šta će se dogoditi kada umre, gde će otići.
Kada dođeš do tih vrata, samo im reci da si ti Deda Mrazov prvi vilenjak, siguran sam da će te pustiti - odgovorio mu je Erik.
Zagrlio je Deda Mraza i pitao ga da li može da mu pomogne. Par sekundi kasnije je preminuo.
-Suze su mi se slivale niz lice i pogledao sam prema hodniku i tada je njegova majka počela da vrišti i plače: Ne, ne još - priseća se Erik.
Dečakova porodica je bila na hodniku jer ih je zamolio da izađu iz prostorije ako će da plaču za vreme njegove posete.