OLIVERA I JULIJA SU SESTRE, ANĐELI KOJI SU NEDUŽNO STRADALI: Ovo je priča koju morate da ZAPAMTITE! (FOTO)

Prodajete nešto? Postavite svoj oglas besplatno na www.OK.rs

Devojčice, Julija i Olivera nastradale su u NATO bombardovanju u aprilu 1999. godine u mestu Murino, u Crnoj Gori. Julija je tada imala devet, a Olivera dvanaest godina. Njihove majke, Marijana i Gordana nikada neće prežaliti nesrećno nastradale ćerke i poduhvat koji je ratne godine odneo živote njihove dece.

Ovo je jedna od priča za koju treba da se čuje. Priča koja pored stradanja Milice Rakić, Bojane Tošović, šestogodišnjeg dečaka, Branimira Stanijanovića, treba da bude zapamćena.

Te 1999. godine Marijana je po ratnom rasporedu poslata u Prištinu. Let “Milosrdnog anđela” koji je počeo 24. marta obrušio se prvo na kasarne u Mladenovcu, Batajnici i Prištini. Opasnost od bombardovanja bila je 24-časovna, zvuk sirena bio je prisutan svakodnevno.

Svoje kćerke poslale su kod bake Olge Krdžić u Murino (Republika Crna Gora) kako bi ih sklonile na sigurno i zbog nemogućnosti da budu sa njima zbog ratne obaveze.

Marijanina kćerka Julija (9,5 godina) i Gordanina Olivera (12,5 godina) pošle su sa sestrama do obližnje prodavnice da kupe slatkiše. U to vreme sirene nisu najavile opasnost.

Baš tada dok su se razdragane devojčice nalazile na mostu i prilazile prodavnici bombe su šarale nebo dok Julija i Olivera nisu pale kao pokošene naočigled mlađih sestara Teodore i Ivane.

Tuga i neverica zavladale su među ljudima, zavile u crno dve majke, dve sestre, unele nespokoj u svakog čoveka. Zajedno sa devojčicama otišao je i stari kameni most koji je izdržao Drugi svetski rat.

Toga dana nastradale su još četiri osobe, a među njima i trinaestogodišnji dečak iz porodice Knežević.

– Moja Julija kao da je predosetila šta će se dogoditi. Kada sam je poslala u Murino, nisam se ni pozdravila sa njom, gledala sam samo da što pre krenu, pa ćemo se videti narednih dana. Ona se vratila i rekla: “Majko, nisi me poljubila”. Nisam ni slutila da je to poslednji put kada ću je videti – kroz plač priča Marijana Brudar.

– Bila je plavokosa, meka kao pamuk, mogao si da je oblikuješ po želji, uvek vesela i nasmejana. Energično dete. Od tog dana često imam košmare, sanjam da mi neko kidnapuje dete. Probudim se i mislim da je živa. Dugo nisam mogla da prihvatim da je više nema. Retko gledam te stare fotografije i trudim se da ne diram u bolne uspomene. Moram da nastavim da živim, zbog mlađe ćerke i njenog deteta, zbog majke, sestre i drugih ljudi kojima puno značim – priča Marijana, a na oči joj naviru suze, prisećajući se dana provedenih u strepnji.

Oivera, starija ćerka njene sestre, bila je 4. razred kada je bilo bombardovanje, a često je pevala izvorne, kosovske pesme. Njena majka danas živi u Nišu, a ratno stanje 1999. godine promenilo je njen život zauvek.

Marijana je danas samohrana majka, živi u Beogradu sa kćerkom Teodorom. Zaposlena je u Poštanskoj štedionici, nema rešeno stambeno pitanje. Na sva vrata na koja je zakucala da traži pomoć nailazila je na ravnodušnost i nerazumevanje.

Marijana nije dobila ništa, čak ni ljudsku reč utehe, a Julija je bila državljanin Srbije.

Jedini gest dobre volje Marijana je, kako kaže, doživela od Seke Aleksić i tu je kraj. Kao da se ništa nije desilo, kao da se Juliji i Oliveri to moralo dogoditi…

U NATO bombardovanju koje je trajalo ukupno 78 dana, oštećeni su mnogi objekti, infrastruktura, spomenici kulture i manastiri. Ali najbitnije, otišli su mnogi ljudski životi. I posle 17 godina od stradanja, broj žrtava ostao je upitan.

Šteta je procenjena na 30 milijardi dolara, sa oko 2.500 žrtava. 500 civila, ameđu njima 79-oro dece. Ranjeno je 12.500 stanovnika.

(I. Lazić)