Četvrtina veka od smrti 12 beba u Banjaluci: Samo Marko je PREŽIVEO GOLGOTU, ovo je potresna priča o njemu (FOTO) (VIDEO)
Iako su doktori pokušali da upotrebe "industrijski kiseonik" kojeg su dobili od VRS i nekoliko privatnih poduzetnika, kao i od nekoliko građana, to je bilo nedovoljno da se bebe spasu
Prodajete nešto? Postavite svoj oglas besplatno na www.OK.rs
U Banjaluci će biti obeležena 25. godišnjica smrti 12 beba, koje su zbog nedostatka kiseonika za inkubatore umrle u banjalučkom porodilištu u maju ratne 1992. godine.
Biće služen parastos i položeno cveće na spomenik “Život” (“Spomenik 12 beba”), u prisustvu predstavnika vlasti RS i porodica preminulih.
Majke kažu da su oprostile, ali i da ne odustaju od toga da se odgovorni privedu pravdi. Bez imena, prezimena, nacionalnosti, bebe su platile ceh ratnih i političkih sukoba.
U Akademiji nauka i umetnosti RS biće prikazan i dokumentarni film “Dah života”, snimljen o ovoj velikoj tragediji i životu Marka Medakovića, četrnaeste bebe, koja je jedina preživela, a koji sada zbog manjka kiseonika u inkubatoru ima trajna teška oboljenja.
– Moj Marko, moje sunce. Preživeo je golgotu kao majušno stvorenje u inkubatoru. Danas ima 26 godina, ali je zbog oštećenja mozga vezan za kolica. Ne živi pravi život. Jede miksanu hranu, a svi u porodici i dalje noću dežuramo da li će ujutro da se probudi živ – priča Snježana, majka Marka Medakovića i vaspitačica u vrtiću za decu sa posebnim potrebama u Banjaluci.
U maju 1992. godine banjalučko porodilište ostalo je bez kiseonika za inkubatore. Zbog ratnih borbi grad je bio odsečen. Kiseonik se tih ratnih meseci u banjalučko porodilište mogao dostaviti samo avionom, ali je Savet bezbednosti UN-a zabranilo sve letove.
– Panika jeste zavladala, ali sam ja imala ogromnu nadu da će se on boriti za sebe. Nikad se ne predajete i uvek mislite neće to biti moje dete. Mislite preživeće. Međutim, bilo je kako je bilo – seća se Dragoslava Jaćimović, majka jedne od stradalih beba.
Za manje od mesec dana umrlo je 12 beba. Upućeni su mnogi apeli za pomoć putem radija, televizije, Glasa Srpskog i ostalih novina, ali iako su predstavnici UNICEF-a i ostalih međunarodnih humanitarnih organizacijama bili dobro upoznati sa ovim problemom, avion sa bocama kiseonika je nekoliko dana čekao dozvolu za poletanje koju na kraju nije dobio.
Iako su doktori pokušali da upotrebe “industrijski kiseonik” kojeg su dobili od VRS i nekoliko privatnih poduzetnika, kao i od nekoliko građana, to je bilo nedovoljno da se bebe spasu. Nakon sedam dana od datuma smrti poslednje umrle bebe, Vojska Republike Srpske uspostavlja koridor sa Srbijom, kojim se od tada kiseonik redovno mogao dostavljati.
Od posledica 2005. godine preminula je Slađana Kobas u svojoj trinaestoj godini, te je Marko ostao jedini preživeli, ali on zbog toga diše sa trećinom pluća, ima cerebralnu paralizu, hematoma na mozgu i krivljenja kičme.
O ovoj užasnoj tragediji napravljena je i potresna pesma:
Dokumentarni film “Dah života” osvojio je prvu nagradu festivala u Dablinu, prvu nagradu festivala “Bdenje Jakova Orfelina” u Sremskim Karlovcima, nagradu “Stećak kneza Pavla” na festivalu “Prvi kadar” u Istočnom Sarajevu, gran pri “Volja za životom” u Velikoj Plani, nagradu “Zlatna diploma” na festivalu “Bratina” u Moskvi, kao i mnoge druge nagrade.
Zašto do danas niko nije odgovarao za 12 prerano ugašenih zvezdica i smrti Slađane Kobas, koja je usledila nakon 13 godina od istih posledica?
Svetski moćnici, koji su u to vreme gospodarili životom i smrti na ovim prostorima, očito ne žele da se pokaju za monstruozni zločin kojeg su počinili nad tada tek rođenom decom i njegovim posledicama, koje do danas ispašta Marko Medaković. Niko ne zna da li noću imaju mira zbog toga što je sa istog tog noćnog neba prerano ugašeno trinaest zvezdica.