Do sada neobjavljene misli Zorana Marjanovića, supruga ubijene pevačice Jelene Marjanović, o tome kako se njegova porodica nosi sa gubitkom, objavio je portal happytv.tv.

Prenosimo vam u celosti prvi deo dnevnika koji je vodio Zoran:

“Uvek sam znao da, ako je Bog na mojoj strani, nemam čega da se bojim. A ako nije, nemam čemu da se nadam. Bog je ljubav, Bog je istina. I ne može biti Božije, ako vas prati nešto ružno.

Kad je Jeca napustila ovaj svet, znao sam da je otišla na bolje mesto. U carstvo nebesko. Tamo, gde nas sve koji verujemo čeka bolji život. Jer, biološki otac može biti bilo ko, a samo je jedan Otac. Tvorac.

Pošto je Jeca otišla, usledila su neverovatna iskušenja. Kao da tuga zbog izgubljene ljubavi nije dovoljna, na moju otkinutu desnu ruku gotovo svi, mahom oni koji me ne poznaju, bacali su po grumen soli. I verovatno misleći da me ne peče i ne boli dovoljno, provocirali su suzu koju sam zadržavao i dodavali sve što je razaralo meso, srce, život.

Foto: Telegraf

Odjednom su svi znali sve o mojoj porodici, koja se, kao da nije dovoljno osakaćena zbog svega što se dogodilo, ničim izazvana našla u vrtlogu lažnih novinskih napisa, izmišljenih događaja, a sve samo zarad tiraža, bez ijedne pomisli da, pošto je ubijena Jelena, sad oni ubijaju i ostale članove porodice Marjanović.

Bili smo krivi što smo vernici. Krivi što, umesto na groblje, češće odlazimo na nasip gde je policija pronašla njeno uništeno telo. Krivi smo što smo, da bismo zaštititili petogodišnje dete i naše živote podigli zid ćutanja oko nas, ipak ne toliko visok da nas spreči da odgovorimo pristojno na pitanja koja nam postavljaju.

Odjednom je porodica Marjanović bila kriva za sve.

Foto: Telegraf

Od ljudi kod kojih su svi rado dolazili, postali smo sektaši, ubice, zločinci, monstrumi. Dok smo pokušali da tiho žalimo za Jecom, razapeti između bolesti njene majke i nevinog pogleda petogodišnje Jane, odgovarali smo na svaki poziv policije, novinara, pa i radoznalih komšija. I baš kad bismo mislili da smo pošli korak napred, noge su nam se kao olovne vraćale nazad, kao da nam nema spasa da izađemo iz živog blata u koje neko želi da nas uvuče.

Izdržali smo i sve vidovnjake i proroke koji su nam nudili rešenje zločina. Izdržali smo i sve poglede ispod oka. Izdržali smo gadosti koje su nam imputirali.

Još ne znam kako da izdržim Janin pogled i pitanje: Kad će se vratiti mama?”

(Telegraf.rs / Happy TV)