Poznati srpski borac za ljudska prava Goran Miletić, nalazi se u Tunisu u Hamametu, gradu koji je oko 100 kilometara udaljene od mesta na kojem je pre dva dana izbio teroristički napad u kojem je pobijeno oko 40 osoba. Odlučio je da progovori o situaciji kakva je trenutno tamo i kako se on, kao turista koji se nalazi u blizini mesta gde je bio teroristički napad, sada oseća.

“Nisam mislio da ću ikad u životu biti vremenski i prostorno blizu nekog terorističkog napada. Doduše, kada je pre par meseci delegacija nekoliko nevladinih organizacija bila u Briselu, bili smo zaustavljeni na početku jedne od ulica u blizini Evropskog Parlamenta. U toj ulici smo imali zakazan naredni sastanak, a policajci su nam objasnili da je nekoliko ulica zatvoreno, a da oni koji se nalaze u zgradama ne mogu napolje. Iako smo mislili da je opet “lažna dojava” ispostavilo se da je tu bio automobil pun eksploziva i da je pripreman napad. Nastavili smo sa sastancima, a to smo prepričavali kao još jednu od anegdota koja počinje “a jel se sećaš kad smo…”

Foto: Goran Miletić

BRITANCI VEĆINA UBIJENIH U TUNISU: Broj žrtava terorista porastao na 40!

Potpuno drugačija situacija je u trenutku kada sa roditeljima krećem na dugo planirani odmor u Hamamet. U Susu sam bio 2010. godine i dopalo mi se sve – more, ljudi, okruženje. Naravno, svidelo mi se i to što je sve prilično jeftino za balkanske uslove. Poučen dobrim iskustvom, mislio sam da nije loše da roditelje povedem u Tunis i to baš pred početak pune sezone (ovde turista ima preko cele godine, ali je top sezona ipak u julu i avgustu). Iz mnogo razloga mislio sam da je to dobra odluka.

POČELA JE PUCNJAVA, VIDEO SAM MRTVO TELO: Jeziva ispovest malog Vukašina koji je preživeo masakr u Tunisu! (FOTO) (VIDEO)

Kao i uvek pred odmor, petak je bio dan za obavljanje poslednjih obaveza pred put. Za teroristički napad sam saznao od jedne agencije preko koje sam uplatio aranžman. Za razliku od mnogih agencija koje na vas ostavljaju mučni utisak jer vas stlano nešto pritiskaju i nagovaraju, rekli su mi samo da pročitam vesti i da odlučim da li želim da idem. Nisu pritiskali niti sugerisali indirektno, ali su ostavili opciju da vrate sav novac ukoliko odlučim da odustanem od puta. Pročitao sam vesti i naravno da sam bio zgrožen onim što se dogodilo, budući da su nasilje i ekstremizam nešto što nikad nisam razumeo do kraja.

Foto: Goran Miletić

Gledao sam fotografije na kojima ljudi tuku uhapšenog teroristu i bio potpuno svestan onoga što su mi poznanici iz Tunisa govorili – i pored promene vlasti, većina ljudi ne želi nikakav ekstremizam. Štaviše, čak i oni koji su veoma religiozni, ne žele da ostanu bez turista.

– Njihov cilj je bio da uteraju strah u kosti vama koji ste turisti i dolazite ovde. To bi onda izazvalo ekonomske probleme, a samim tim i nestabilnu političku situaciju – napisao mi je jedan od poznanika.

Moji roditelji su bili prestravljeni. Već sam prećutao napad u muzeju koji se u glavnom gradu desio u martu ove godine. Nisam želeo da ih plašim. Sada nije bilo šanse da bilo šta prećutim. Narednih sat vremena sam pokušao da im ukratko objasnim delove iz treninga o bezbednosti, prema kojima je verovatnoća da će se u narednih tri nedelje posle velikog napada nešto novo desiti gotovo jednaka nuli.

Nije vredelo. Majka je i dalje bila preplašena i na ivici suza. Otac pokušava racionalno da razgovara sa mnom. Na osnovu dostupnih informacija smo pokušali da zaključimo ima li nekhi rizika. Spakovani smo i za par sati treba da krenemo na aerodrom. Stalno pričam o novim detaljima koji se pojavljuju, a kada smo seli u taksi, otac i majka se raspravljaju da li je ringla ostala uključena. Otac odlazi da proveri, a ja ćutim, jer shvatam da bilo kakvo dalje objašnjavanje kako će “sve biti OK” može biti samo kontraproduktivno.

Na aerodromu dobijamo vaučere i nikakve posebne informacije. Drago nam je da vidimo i druge ljude koji se čekiraju, a neki se i slikaju i daju izjave novinarima.

Foto: Goran Miletić

Devojka koja radi čekiranje se smeška, a ja joj uzvraćam. Što bi rekao Kuštunica pre desetak godina: “Mi smo se i u ćutanju razumeli”. Vidimo da avion za Tunis kasni pola sata (ali je njihov gejt pun ljudi). Naš avion (za Monastir) ide na vreme tj. na kraju je krenuo skoro 20 minuta ranije. U avionu je trebalo da bude 137 putnika, a kako smo čuli kasnije od vodiča, doputovalo je samo 35. Ljudi u avionu gledaju jedni druge i atmosfera nije uobičajena za ovakve čarter letove, kada su svi uglavnom veseli jer idu na odmor.

Slećemo na gotovo pust aerodrom. Iako smo svi očekivali nešto specijalno, nema posebnih policijskih snaga, nema nikakve posebne provere i sve procedure završavamo daleko brže nego što je planirano. Iako su se u medijima pojavile informacije kako je stiglo 60 ljudi koji će letovati u Susu, to nije tačno. Od 35 koji su doputovali, dvadesetak je bilo sa nama u autobusu i svi smo došli u Hamamet (oko 100 kilometara od Susa), a koliko se sećam ni ostatak grupe nije otišao u Sus. I dalje i domaći i svetski mediji govore da se sve desilo u susu iako je prava lokacija Port El kantaoui koji je severno od Susa. Razmišljam da li je insistiranje na tačnosti zaista važno u ovakvom trenutku.

Do Hamameta putujemo skoro 90 minuta i povremeno viđamo policijske kontrole ili vozila sa rotacionim svetlima, ali ništa što bi nas dodatno zabrinulo. U hotelu smo tek oko dva sata posle ponoći i sve je mirno, pa ne mogu da zaključim da li ima straha, panike i haosa. Iako smo stigli kasno, čeka nas večera, svi su ljubazni i nasmejani, objašnjavjau važne detalje i odlazimo na spavanje.

Pored činjenice da je hotel zaista ogroman, jedino što sam mogao primetiti na doručku je da se niko ne odvaja od mobilnog telefona i da najveći broj ljudi nešto čita ili je na društvenim mrežama. Shvatam da je najveći broj gostiju u hotelu iz Velike Britanije i Nemačke (te dve zastave se upravo i vijore ispred hotela zajedno s tunižanskom), a da se svi uglavnom mogu podeliti u dve grupe. Prva su parovi koji su verovatno već u penziji, a druga su parovi verovatno tek počeli da studiraju. Porodica sa decom ili ljudi srednjih godina je jako malo.

Foto: Goran Miletić

Odlazimo na plažu (jer bazen je za kukavice), ali primećujemo da je plaža hotela (kao i sve susedne) prilično puna. Slično je i oko bazena, u baru na plaži, a dve ekipe igraju odbojku na pesku. Prodavci nude svoje sato i slične proizvode, dok su drugi uporni sa pozivima da jašete konje ili kamile. Par puta smo videli policajce koji na konjima patroliraju plažom, ali mi to ne deluje kao neka nova mera, budući da se pozdravljaju sa čuvarima koji su angažovani od strane hotela. Nema pancira niti pušaka. Nema ni iznenadnih odlazaka iz hotela, makar prema rečima zaposlenih na recepciji.

Dajem izjave za mnoge medije u Srbiji i pokušavam da pomirim činjenice da novinari samo rade svoj posao i informaciju da nema ama baš nikakve panike. Povetarac duva, temperatura malo viša od 30 C, temperatura vode malo viša od 20 C, a moj pritisak preko 200 kada vidim naslove u medijima u Srbiji. Najviše me pogađaju oni koji govore kako se ljudi u Susu kupaju “u krvi žrtava” i kako su “Srbi zarobljeni u hotelima”, a sve sa nadnaslovima “Letovanje iz pakla”. Imam utisak da je to nepoštovanje upravo prema onima koji su ubijeni, ranjeni ili koji su gledali taj strašni masakr. U toku popodneva se dopisujem s poznanicima koji žive u Susu i koji mi objašnjavaju da je tamo sada sve OK i pozivaju me da se vidimo.

Tek na večeri shvatam da je hotel zapravo sasvim pun i da o nekom masovnom odlasku nema reči, makar što se tiče Hamameta. Čitam o napadačima i u priči s ocem pokušavam da shvatim šta je u glavi onih koji ubijaju ljude samo zato što su različiti ili to čine u ime vere i nacije. Na kraju stiže vest da je Vlada odlučila da pošalje avion po one koji žele da se vrate i umesto  opuštanja to znači nov razgovor o ispravnosti odluke da dođemo ovamo.”

Foto: Goran Miletić