Ona se zove Laura, ima 24 godine i planira da umre ovog leta. Tražila je eutanaziju, iako nije teško bolesna ni od čega. Jednostavno joj se ne živi.

Jedna druga žena, Kristi O’Donel, veruje da bi trebalo da ima prava na eutanaziju, ali da zakon Kalifornije, gde živi, ne dozvoljava asistirano samoubistvo.

Laura živi u Belgiji, i kada ju je pisac, koji je pisao o njoj za “De Morgan”, posetio, rekao je da mu je delovala kao “smirena, odlučna i samouverena mlada žena”. Intervju je bio gotovo nadrealan. Laura je mirno objasnila da njena unutrašnja teskoba nikada ne prestaje i da razmišlja o samoubistvu još od obdaništa.

– Kad sam imala šest godina, našla sam se jednom prilikom u prostoriji punoj oružja. Dali su mi čak i da držim jedan pištolj u ruci. “Ovo bi moglo da mi olakša muke” pomislila sam. Mislila sam da je oružje prazno, a kasnije sam saznala da je bilo puno. Da sam to tad znala, moguće je da bih povukla obarač – priča Laura.

Foto-ilustracija: Foter/maikel_nai

Ona kaže da je roditelji nisu planirali, da je otac mnogo pio i da ga je majka ostavila kad je shvatila da sve to može da bude opasno za nju. Od tada, njeni baka i deka bili su joj roditelji.

– Istina je da je moje mučno detinjstvo doprinelo mojoj suicidnosti, ali mislim da bi bilo isto i da sam odrasla u stabilnoj porodici. Jednostavno nikad nisam želela da živim. To nije za mene – kaže ona.

Laura je počela sa psihijatrijskim tretmanima, a ideja o eutanaziji se rodila kad je upoznala jednu prijateljicu s istim problemima, koja je svoj život okončala pre godinu i po dana. Laura je sada na listi za eutanaziju iz psiholoških razloga, kada želite da okončate život zbog mentalnog bola koji neprestano trpite.

Prema belgijskom zakonu, da bi eutanazija bila dozvoljena, najmanje dva doktora treba da se slože, a u slučajevima kad su razlozi psihičke prirode, tri doktora. Posle toga pacijent ostaje pod medicinskim nadzorom do izvršenja.

Foto: Profimedia

Laura je morala da razgovara s trojicom različitih lekara i da im opravda svoje težnje i svoj bol. Ali, to joj nije teško palo. Doktori su joj za sada dali zeleno svetlo.

– Smrt se meni ne čini kao izbor. Ne osećam se kao da uopšte imam izbor. Kada bih imala, izabrala bih podnošljiv život, ali pokušala sam sve i nisam uspela. Nekoliko puta sam i pokušala da se ubijem, ali postoje ljudi kojima sam potrebna, a ja ne želim nikoga da povredim. To me je uvek sprečavalo da se ubijem – objašnjava Laura.

Ona priznaje da mrzi činjenicu da će njeni baka i deka izgubiti unuku i da će njenoj majci to sigurno pasti najteže. S druge strane, koliko god ludo zvučalo, zabavno joj je da planira svoju smrt i sahranu.

Još uvek nije smislila poslednje reči, ali ima još vremena.

Šta vi mislite da li je opravdano pomoći nekome da se ubije na ovakav način. Da li to može da se nazove medicinskim tretmanom. Šta da očekujemo u budućnosti – smrt na recept.