U Drugom svetskom ratu na prostoru bivše Jugoslavije nije bilo strane koja nije činila zločine, nije bilo vojske koja može da kaže da je čistih ruku prošla kroz taj sukob, bilo na strani pobednika, bilo na strani poraženih.

Izgleda da jedino što partizane odvaja od četnika jeste to što su ovi potonji ili sarađivali sa okupatorom i ustašama, ili se nisu trudili da se protiv njih bore, što mu dođe na isto. Kažemo da tako izgleda zato što su se pojedini partizani, svakako ne svi, svojski trudili da po brutalnosti ne ostanu dužni ni ustašama nii Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini.

OVAKO SU ČETNICI KLALI: Koja je bila poenta ovog slikanja, za uspomenu i dugo sećanje?! (FOTO)

Ovo se nazivalo “leva skretanja”, dok su to antikomunisti nazivali “crveni teror”. U pitanju su bili zločini radikalnih i ekstremnih elemenata unutar partije i partizanske vojske, koji su bilimotivisani borbom protiv petokolonaša (Đilasova direktiva iz avgusta ’41. traži istrebljenje svakoga ko čak i izgovori rečenicu “još nije vrijeme, treba pričekati”), kao i klasnom borbom, u prve dve godine rata; komunisti nisu ubijali zbog etničke pripadnosti, kao ustaše i četnici, ali to ni na koji način ne opravdava zločine.

Kada je rukovodstvo partije na čelu sa Brozom shvatilo da se takvim metodama rat ne može dobiti, i da revolucionarna borba protiv političkih neprijatelja ne može da se dešava paralelno sa borbom protiv okupatora jer pokret nikada neće dostići masovnost koja je neophodna za pobedu, sa tim se mahom prestalo, a oni koji su bili istaknuti zagovornici ove taktike su verbalno osuđeni, uprkos tome što je teško poverovati da vrh partije to nije odobrio. Ipak, nije se prestalo u potpunosti.

Hajde da vidimo šta se to sve 45 godina skrivalo od jugoslovenske javnosti, a da se ne tiče osvetničkog pokolja na Blajburgu, o kome smo pisali nedavno.

Verovatno najstrašnija od svih priča na ovu temu je ona od koje bi trebalo i da se počne. Naime, na Badnji dan 1942. godine crnogorski partizani su kod Kolašina na desnoj obali reke Taremasakrirali 240 ljudi i nad njihovim telima razapeli lešinu psa na krstu (dakle, ubili su i nedužnog psa, inače vernog prijatelja porodice Mandić koja je tu takođe stradala), te ostavili natpis “ovo je pasje groblje”.

Partizanski plakat “Zgrabimo oružje svi”. Foto: Wikipedia/Behance/Studio 3Divine

Četnički major Joksimović je nekoliko meseci kasnije ovako opisao iskopavanje tela: “Pred tim jezivim prizorom nemo stojimo svi, naročito rodbina. Ona ne može da prepozna leševe svojih milih i dragih, jer su strašno unakaženi i bez pojedinih delova tela. Ruke i noge su im polomljene; zubi povađeni grubim kleštima još dok su bili živi; lobanje su im razmrskane drvenim maljevima, čije su udarce čuli stanovnici najbližih kuća one svete noći uoči Božića. Sve u svemu, pravi pakao na zemlji, u koji su doterani i u kome su stradali pravednici, Srbi pravoslavne vere i nacionalno opredeljeni. To su bili ljudi iz svih društvenih redova, od sudije do običnog radnika. Njihova je jedina ‘greška’ bila što nisu prihvatili bezbožnički komunizam“.

Na osnovu zbornika dokumenata Nedićeve kvislinške vlade, koji su u Jugoslaviji objavljeni 1965. godine, pominje se brojka od oko hiljadu ljudi koje su u Srbiji ubili komunisti u periodu pre jeseni 1944. godine.

Vađenje leševa iz jame Veleta u zimu 1942/43. godine. Foto: Wikipedia/public domain

Mileta Simić u knjizi “Hronika Malog Požarevca” ovo piše o zločinu Kosmajskog partizanskog odreda koji je počinjen u selu Mala Ivanča, u noći između 15. i 16. decembra 1943. godine: “Učiteljice Kristina Stojanović iz okoline Kragujevca i Milica iz Velike Ivanče, seoski kmet Stanoje Jovanović, trgovac Stevan Kojić i četnik Radomir Babić. Oko Svetog Nikole 1943. godine partizani Kosmajskog odreda Ljubomir Ivković Šuca, Božidarka Damnjanović Kika, Dobrivoj Milićević Vučko, učitelj iz Dražnja, i drugi, sproveli su žrtve u kuću Bogdana Rankovića, koja se nalazi na kraju Male Ivanče, pored groblja. Posle mučenja, svi su streljani na groblju, a njihovi grobovi do danas nisu obeleženi. Pre sahrane, tela učiteljica bila su izložena u sali seoske opštine. Krstinin muž Voja nalazio se u nemačkom zarobljeništvu. Imali su dve male devojčice, o kojima su se potom starali meštani. O njima danas niko ništa ne zna”.

Što se tiče “levih skretanja” u Hercegovini, bivši partizan i oficir Jugoslovenske narodne armije dr Savo Skoko je objavio knjigu pod naslovom “Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942″.

S obzirom da obim zločina ne dozvoljava da se svakim slučajem bavimo pojedinačno, pomenućemo samo neke. Skoko spominje da su 23. decembra 1941. godine u manastiru Duži komunisti ubili tri stara ruska kaluđera koji su 1917. godine izbegli od boljševičkog terora, i to tako što su ih naterali da sami sebi iskopaju grobove, nakon čega su ih ubili hladnim oružjem i opljačkali manastir.

“Krvavo kolo” koje se nalazi u naslovu knjige i ovog teksta odnosi se na zločin Prvog udarnog bataljona, formiranog sa ciljem borbe protiv klasnih neprijatelja, koji je počinjen na Radačkom Brijegu kada su partizani streljali 21 seljaka pod optužbom da su učestvovali u ubistvu Đoke Putice iz zasede, koji je u trenutku smrti obavljao funkciju komandanta Operativnog štaba za Hercegovinu. Skoko tvrdi da su posle ovoga, pred velikim narodnim zborom, partizani oko ubijenih zaigrali kolo.

U samom ondašnjem izveštaju NOVJ o ovome piše: “Narodno veselje, koje je nastalo posle zbora, igranje i pjevanje sto metara od grobova petokolonaških četničkih izroda, najdublje pokazuje da su Ljubomirci shvatili i odobrili kazne izrečene protiv bandita”.

Identične zločine možete pronaći u Crnoj Gori, na koju se Hercegovina naslanja.

Verovatno bi trebalo spomenuti i kršenje Ženevske konvencije, koju praktično niko nije ni poštovao u Jugoslaviji, pa tako ni partizani.

Borci Bilećkog partizanskog bataljona. Foto: znaci.net

Narodnooslobodilačka vojska je recimo nakon zauzimanja Bihaća početkom novembra 1942. godine streljala 130 zarobljenih ustaša i 130 četnika, iako su u pitanju bili ratni zarobljenici. Oko dva meseca kasnije, kada su zauzeli Krašiće, od 233 zarobljenih ustaša, streljali su 192. O svemu tome su jedinice na terenu regularno obaveštavale Vrhovni štab.

Nakon kapitulacije Italije, hrvatski četnici o kojima smo takođe pisali, zauzimaju ostrvo Lošinjpočetkom septembra 1943. godine i uspostavljaju vezu sa saveznicima (u luku čak pristaje i jedna britanska podmornica). Krajem tog meseca ih napadaju partizani i masakriraju. O tome je pukovnik mr Velimir Ivetić, arhivski savetnik Vojnoistorijskog instituta u Beogradu, napisao članak za “Vojnoistorijski glasnik”.

Između ostalog, pukovnik Ivetić je napisao: “Zarobljeni pripadnici JVuO ubijani su na najbrutalniji način, ali su ih uglavnom klali i bacali u more. Rezervni poručnik Anton Šuster iz Sušaka uzviknuoje pred meštanima ‘Živjela Jugoslavija!’ i zamolio da prenesu kralju Petru Drugom da je ispunio zakletvu i da je srećan što umire za Jugoslaviju. Pojedini meštani su negodovali, te je likvidacija nastavljena na palubi jednog od partizanskih brodova, a leševe su takođe bacali u more”.