Nema onoga ko nije bar jednom pročitao “Iskreni CV”, najčuveniju poslovnu biografiju koja već godinama kruži društvenim mrežama.

Nakon što je ekipa Telegrafa otkrila da se istoričar umetnosti bloger i književnik Aleksandar Lambros krije iza duhovitog i direktnog kandidata koji je na nesvakidašnji način objasnio potencijalnom poslodavcu da ga se “ne tiču problemi firme”, da za “drkadžije ima kratak fitilj” i da će ih, naravno, “napustiti čim nađe nešto bolje”, zamolili smo kreativnog i dovitljivog Lambrosa da nam otkrije tajnu geneze svog malog remek-dela “Iskrenog CV-ja“.

- Tražio sam posao kao što ga u Srbiji mnogi bezuspešno i traže i nakupilo mi se iskustva (a, s njima i frustracija) pisanja CV-ja, motivacionih pisama, odlazaka na razgovore… Tako sam rešio da to iskustvo pretočim u jedan satiričan blog. Zaista, ako postoji išta na čemu svojim roditeljima zavidim, to je što nisu nikada u životu bili prinuđeni da napišu CV ili motivaciono pismo – počinje priču za Telegraf Aleksandar koji danas živi u Francuskoj dodajući da se nebrojeno puta pitao da li iko veruje u to što u tim CV-jima piše?

- Prošla su ona srećna vremena kada ste kao mladi umetnik u potrazi za svojim mestom pod suncem mogli da ušetate s ulice u neki bar i pitate da vam daju posao, koji ste obavljali dok se ne snađete ili vam nešto ne iskrsne. Kao svež imigrant u Francuskoj sa slabim znanjem jezika, imao sam jedno sedam ili osam potpuno izmišljenih CV-ja. Jedan kao konobar, drugi kao perač sudova, treći kao baštovan, što su sve bili poslovi koje sam mogao obavljati sa svojim nivoom znanja jezika. Dešavalo mi se da me na razgovorima za posao pitaju imam li iskustva u pranju sudova? Koja je nauka potrebna da biste naučili da perete sudove? – pita se Lambros.

A istina je da je Aleksandar zapravo diplomirani istoričar umetnosti, autor kome sad izlazi drugo izdanje knjige “Bog se nikad ne smeje”, učesnik brojnih seminara u zemlji i inostranstvu (Evropski kulturni centar u Delfima, Evropski koledž u Brižu, Belgija, Yad Vasheem). Bio je i saradnik brojnih magazina i portala, PR Beogradske nedelje mode, profesor u dve srednje škole… Zamislite da je to sve uredno“poslagao” u svoj CV kad je krenuo u Francusku da traži neki privremeni, potpuno prizemni posao?

- Dakle, mi ne samo da kao društvo živimo u kulturi laži, već u kulturi koja insistira na laži. Meni se dešavalo, eksperimenta radi, da na razgovorima za posao najotvorenije kažem “čujte, ja nemam iskustva u ovom poslu, i obrazovao sam se za nešto skroz drugo, ali mislim da ću ga savladati u veoma kratkom roku, a i biću vam vrlo zahvalan ako mi ukažete šansu i daću sve od sebe da opravdam ukazano poverenje, jer mi je trenutno ovako nešto vrlo potrebno i nisam u situaciji da tražim sebi nešto primerenije… Gledali su me kao da nisam normalan – seća se Lambros dodajući koja je druga stavka koja je po njemu veoma depresivna.

- Vezano za kulturu u kojoj živimo, druga stvar koja mi je izuzetno depresivna jesteočekivanje da budete specijalizovani, tačnije robotizovani za obavljanje jedne specifične radnje koju ćete obavljati dok ne umrete, najverovatnije od hronične dosade… U našoj kulturi se dešava neka regresija, neka nova feudalizacija, gde ćete vi biti kmet koji će da se ušrafi negde, ako ima sreće, da do smrti ponavlja jedan posao ili radnju – iskren je Lambros nastavljajući – Teško je danas da vam nešto dopizdi posle, recimo 10 godina rada, i da naglo promenite karijeru i život i postanete slikar, keramičar, ili šta ja znam šta već, a do juče ste bili neki kancelarijski pacov ili šef nekog marketinškog odeljenja. Jer, šta ćete zaboga staviti u CV i kako ćete sada sa tim svojim CV-jem započeti neki novi i drugačiji život? Postajemo robovi, a da toga nismo ni svesni… Od nas se očekuje da budemo kao kokoši na farmama koje provedu život u onim boksovima i s jedne strane ključaju s trake koja prolazi sa zrnevljem i koncentratom, a s druge seru u odvodne kanale i snose jaja.

O tome zašto je blog koji je pokrenuo stekao instant slavu odmah po objavljivanju, Aleksandar kaže:

- Iz njega je izvučen onaj poslednji, zaključni deo gde sam ja napisao kako bi zaista izgledao moj CV kad bih ga pisao skroz iskreno… I to je krenulo da kruži internetom. Nebrojeno sam ga puta i sam dobio u cirkularnim mejlovima. Ispričaću vam epizodu… Odmah sutradan otišao sam do banke da završim neki posao u kojoj, inače, radi moj rođeni brat. Rekao mi je: “Jao sedi da ti nešto odštampam, šaljemo ovo jedni drugima čitavo jutro i padamo od smeha”… Ja sednem, on ode da nešto isprinta i donese mi, ja pogledam kad ono – moj blog, tačnije onaj deo o iskrenom CV-ju – kaže Aleksandar napominjući da se navikao da tu i tamo naleti na plagijate i prepiske njegove poslovne biografije na internetu.

Štaviše, prema sopstvenom svedočanstvu, dešavalo mu se da u novinama naiđe na čitave pasuse prepisane iz njegovih blogova.

- Iako se u svojim člancima bavim brojnim temama od kojih su mi popularna kultura, ljudska prava i umetnost uopšte vrlo bliske, u srpskom virtuelnom prostoru reputaciju sam stekao kao srpski ateista broj jedan. Zovu me srpskim Hičensom i srpskim Kondelom, i to mi je ogroman kompliment. Posle godina blogovanja na B92 zbog članaka o islamu i Izraelu trajno su me zabranili, a iz sličnih razloga (moja direktnost i otvorenost u pisanju) saradnju su mi otkazivali i drugi portali i to uprkos tome što sam uvek bio vrlo citan. Neki moji blogovi ili članci imaju i po 60.000 poseta i po 15.000 Fejsbuk-preporuka – objašnjava Lambros naglašavajući da je onoga trenutka kada je prevazišao format bloga, rešio da napiše knjigu koja će bitiodgovor na sve kritike i na sva pitanja koja je tokom svoje blogerske karijere dobijao.

Rezultat je knjiga “Bog se nikad ne smeje”, koja će ovih dana doživeti drugo izdanje.

- Neki kritičar ju je nazvao “uvodom u ateizam” i meni se ta formulacija dopada.Recimo da to zaista jeste. Ljudi mi pišu da ih “osvešćujem”, otvaram oči, da im dajem odgovore na pitanja koja su oduvek imali, ali nisu znali gde da ih potraže, i da je moj glavni spisateljski kvalitet potkovanost, tačnije obaveštenost i smisao za humor (a, u prilog tome valjda govori i moj CV). Knjiga se bavi religijama u najširem smislu i njenim odnosom između ostalog prema nauci, moralu, seksualnosti, ljudskoj slobodi, feminizmu – završava priču za Telegraf Aleksandar dodajući da se poslednje poglavlje bavi ulogom SPC u današnjem društvu gde je detaljno objašnjeno zašto jekoncept “svetosavlja” jedna od najpogubnijih ideja koja se kod nas ikada pojavila,pogubna koliko i sam komunizam.

Čak iako se sa ovom konstatacijom a priori ne slažete, predlažemo vam da ne budete uskih shvatanja i da proverite na koji način je Lambros ovoga puta “pomerio granice”.