Onom ko ima posao i redovnu platu mnogo je lakše da živi u unutrašnjosti, ali je zato za one koji tragaju za upražnjenim radnim mestom veliki grad jedina nada.

Sa dve plate od oko 40.000 dinara, koliko, na primer, dobijaju prosvetni ili zdravstveni radnici, u unutrašnjosti može pristojno da se živi, dok u Beogradu jedna takva zarada odlazi na ratu za kredit i račune, a druga jedva pretekne za hranu, garderobu i ostale potrepštine neophodne za preživljavanje.

Mesečni boravak samo jednog deteta u vrtiću u Beogradu roditelje košta 9.700 dinara, dok porodica koja živi u Jagodini ili Sremskoj Mitrovici za istu uslugu plaća oko 3.000 dinara. 

Činjenica je, međutim, da su u Beogradu plate značajno veće nego u unutrašnjosti, pa bi, prema podacima Republičkog zavoda za statisiku, sa jednom beogradskom prosečnom platom od 56.616 dinara Leskovčanin mogao da podmiri celu potrošačku korpu. Ali, kad mu poslodavac isplati njegovu prosečnu zaradu od 34.235 dinara, on ima za nešto više od pola potrošačke korpe za koju je u ovom gradu na jugu Srbije potrebno 57.920 dinara. 

U takvim, malim gradovima u unutrašnjosti u kojima je propala industrija, među kojima su i Kruševac i Vranje, situacija je mnogo gora nego u selima. U njima se, zbog velike nezaposlenosti, vodi borba za preživljavanje. 

Ekonomista Danilo Šuković, takođe, smatra da veliki gradovi pružaju velike mogućnosti. To je osnovni motiv da mnogi građani, posebno mladi, napuštaju svoj zavičaj u unutrašnjosti, u želji da obezbede bolju budućnost. 

"U Beogradu se može postići bolje obrazovanje, relativno se lakše može doći do posla, ma kakav on bio, i naravno mogućnosti za provod i zabavu su veće", dodaje Šuković. 

"Zbog toga imamo veliku koncentraciju stanovništva u glavnom gradu, dok unutrašnjost, posebno mnoga izuzetno lepa sela ostaju "prazna". To je, naravno, sa opšte društvenog interesa veoma štetna pojava, jer se vredni prirodni resursi u unturašnjosti propadaju, odnosno ostaju neiskorišćeni, dok prestonica ograničenom infrastrukturom sve teže zadovoljava potrebe sve većeg broja građana", navodi on.

Ovo je, dodaje Šuković, nažalost, odlika svih siromašnih zemalja, u kojima većina stanovništva spas traži u velikim gradovima. "Mnoga prirodno izuzetno lepa mesta u unutrašnjosti ostala su bez osnovne infrastrukture, što je onemogućilo njihov ekonomski razvoj, a time i uslove za pristojan život njenih građana", ocenjuje Šuković. 

"Država, dakle, treba da realizuje politiku ravnomernog ekonomskog razvoja, pa će tada mnogi građani promeniti pravac svog životnog puta. To što sada idu u Beograd, samo je znak da se racionalno ponašaju". 

Vladimir Nikitović, naučni saradnik u Institutu društvenih nauka, smatra da je neopravdano to što i dalje kukamo za pražnjenjem sela u kojima se, naročito u centralnoj Srbiji, živi u uslovima koji su gotovo nepromenjeni u odnosu na vreme kraljevine. 

"Iz tog razloga, mlado seosko stanovništvo mahom i dalje želi da ode u gradove uprkos neizvesnosti, dok oni koji su otišli ne žele da se vrate. Oni trpe sve nelagodnosti urbanog života u Srbiji, koje su, očito i dalje manje loše od onih na selu. Demografski problem je svakako pražnjenje gradova kao nosilaca populacionog razvoja u savremenom svetu", napominje Nikitović. 

Uzrok tome je što je Beograd decenijama predstavljao centar mnogo veće teritorije od današnje Srbije i što su neophodne decenije da se mreža urbanih centara izbalansira. Opasnosti aktuelnog koncentrisanja populacije u regionu Beograda i okoline su mnogobrojne, a svakako najznačajnije su one bezbednosnog karaktera imajući u vidu da se jugozapadni i jugoistočni regioni Srbije, naročio pogranični, ubrzano prazne.