Biljana Plavšić, nekadašnja predsednica Republike Srpske, jedina žena u Predsedništvu BiH u SFRJ, biolog i haška osuđenica, u ekskluzivnom intervjuu za „Alo!” govori o životu u zatvoru, o tome šta ju je nateralo da prizna krivicu, da li se i zbog čega kaje, kao i ko je mogao da spreči krvavi građanski rat u BiH.

Biljana se ne predaje, i dalje je onaj borac. Napunila je 87 godina, ali je i dalje aktivna. Zatekli smo je u stanu nadomak Hrama Svetog Save u kojem se skućila, pronašla svoj mir i, kako nam kaže, s prozora gleda u njen Hram, koji joj život znači.

„Dobro mi došli, ja evo skuvala kafu“, bile su njene prve reči i razgovor je mogao da počne.

Kako provodite dane u Beogradu?

- Svakog dana odlazim u Hram, ali od kada mi je preminuo brat, odem i na groblje da mu zapalim sveću. Kako provodim dane? Šta da vam kažem... Završava se dan, a ja tek tada shvatim da nisam mnogo toga završila od onoga što sam planirala, kratko mi je vreme. Tada shvatim da je priroda sve savršeno uradila. Jednostavno, sve što radim, dugo traje. Usporena sam, mišići nisu jaki kao što su bili, jedino se još na mozak ne mogu požaliti. (smeh)

Znači, šetnja do Hrama je lek?

- Svakog dana idem u šetnju. Verujem da me to održava zdravom i u životu. To je moja terapija. Kad ustanem, kod kuće odradim vežbe, onda jedan sat hodam, zatim se vratim kući i kažem: „Dragi bože, toliko od mene”. Znate, u tim šetnjama dosta razmišljam, sitnica je dovoljna da me odvede u razmišljanja i neke događaje. Za čas se vratim svojim studentima, predavanjima i tako...

Dokle najdalje idete u šetnju?

- Ne idem dalje od Slavije. Vračar je sada sav moj Beograd. Odem do Hrama, prošetam do spomenika Karađorđu i nazad.

Koliko vam znači što ste u blizini Hrama?

- Mnogo. Dok sam bila na robiji, često sam dobijala razglednice od mojih prijatelja i rodbine, na kojima se po pravilu nalazila fotografija Hrama. Dugo sam ih gledala i razmišljala da ga nikada neću videti, jer u mojim godinama kazna od 11 godina po mnogima je bila ravna doživotnoj robiji, čak sam i ja smatrala da je tako. Zato je meni sama činjenica da sam doživela da budem blizu Hrama, da mogu svaki dan da odem do njega, da ga vidim i doživim, ostvarenje jednog divnog sna. I danas se do detalja sećam svojih razmišljanja o Hramu u zatvorskoj ćeliji. Htela sam da što više saznam o njemu, da pročitam, to me je ispunjavalo. Uvek kada se setim Hrama, pomislim na Zorana Đinđića i njegovu rečenicu: „Mi gradimo Hram i Hram gradi nas”.

Kako posle toliko godina gledate na rat u BiH, da li se mogao izbeći?

- Rat u BiH se mogao izbeći... Jednom rečenicom - mogao se izbeći. Da nije učinjeno nešto nelegalno i da se poštovala volja naroda na izborima, rat bi bio izbegnut.

Kako to mislite?

- Vidite, najveći broj glasova na prvim višestranačkim izborima u BiH osvojio je Fikret Abdić zvani Babo. Tada su u Predsedništvu Bosne sedela dva predstavnika Srba, dva Bošnjaka, dva Hrvata i jedan Jugosloven, to je bio Ejup Ganić. Da je Abdić bio izabran, kao što je trebalo da bude, sve bi bilo drugačije. Onda je odjednom došla naredba, čak su i nama u SDS-u rekli da predsednik treba da bude Alija Izetbegović. Koljeviću i meni je to lično rekao Karadžić. Tako smo nas sedmoro dobili koga moramo da izglasamo, što smo i uradili. I sve je dalje otišlo kako je otišlo.

Kako je Abdić podneo da ne bude izabran?

- Abdić je na sednicama Predsedništva bio tih i miran, ali kada bi na dnevni red došle ekonomske teme i standard građana, tu je bio bez premca. Alija je uvek izlagao nacionalne probleme. Nikada neću zaboraviti dan kada je Alija izabran, ta naša sednica bila je veoma kratka, sve je brzo završeno, jer smo dobili naredbu za koga da glasamo. Kada su novinari izašli iz sale, Abdić je rekao: „Ostanite još malo”. Svi smo ostali, a on se tada obratio Aliji i rekao mu: „Ja sam osvojio najviše glasova, ali neka ti bude, Alija, ja imam vremena, a ti nemaš”. Tako je i bilo, znate, on je bio mnogo mlađi od njega. Hoću da kažem i to da sve što je Babo radio nije ugrozilo njegovo nacionalno opredeljenje i to smo svi znali. Nacionalno opredeljenje je jedno, a šovinizam drugo.

Priznali ste krivicu pred Haškim tribunalom, kajete li se zbog nečega?

- Mnogi me tada nisu shvatili. Nisu mogli ni da shvate ni to što sam bez razmišljanja, onog momenta kada sam dobila optužnicu, rešila da odem dobrovoljno u Hag. Znate, neko me je optužio i razmišljala sam idem tamo da vidim šta je u pitanju. Mene nisu lovili, nisam se sklanjala, ja sam rekla da ću 11. januara biti u Hagu, tražila sam samo da mi dozvole da Božić proslavim sa bratom i posle odem, dozvolili su... Mnogi to nisu shvatili. Otišla sam dobrovoljno u Hag i zbog te odluke fino i mirno spavam i nikada se nisam pokajala.

Da stanemo tu za trenutak, kažete da vas nisu lovili, da li ste možda imali ponudu da vas neko skloni?

- Meni su dolazili ljudi koje sam cenila i i dalje ih cenim i otvoreno mi rekli: „Predsednice, ja sam u stanju da vas sklonim”. Samo sam se zahvalila na toj ponudi. Jednostavno sam takva po prirodi, a i što bih se krila? Samo bi Srpskoj potegli sankcije, ljudi bi ispaštali, pa nije moj život ništa vredniji od drugih. Nisam dala nikome da zbog mene pati. Toliki narod je ostao bez kuća, delova tela, najbližih, a sad ja treba da bežim i svoj stari život da čuvam?! Neću.

Da li ste iz istih razloga priznali krivicu?

- Što se priznanja tiče, tu je bilo više faktora. Ja ono što je pisalo u optužnici nisam uradila i to je svima jasno, niti sam imala komandnu odgovornost. Moja zaduženja tokom rata su bila humanitarnog karaktera. Obezbeđivala sam smeštaj ranjenicima, negu i prolaz humanitarnim konvojima. Optužnica je bila jeziva, pa da imam 100 života, sve ono što su oni tamo napisali ne bih mogla da uradim. Takva optužnica bila je ista i za Karadžića, Mladića, Koljevića, Krajišnika, samo se ime na prvom mestu menjalo. Ipak tada još nije bilo toliko procesa, iz te perspektive se nije činilo da je to sud za Srbe, kao što se ispostavilo. Tada sam još verovala u pravdu.

Šta se tada dešavalo u Hagu, pa vas je nateralo da kažete: „Kriva sam”?

- Videla sam u Hagu Draga Prcača, koji je bio deset godina mlađi od mene i kada su ga vraćali iz sudnice, bukvalno ga je lekarska ekipa nosila. Pomislila sam - kada njegov organizam to ne može da podnese, šta će od mene biti? Onda je jezivo bilo da čitate sva ta lažna svedočenja protiv vas. Tako su, na primer, našli nekog čoveka koji je tvrdio da sam svakih sedam dana sa Mladićem helikopterom dolazila u Bileću, a ja u Bileći bila jednom u životu, i to kada je za vreme rata tamo bilo zasedanje Skupštine? Tada sam videla da mogu da mi rade šta god hoće. Kada mi je posle svega toga advokat Robert Pavić rekao da postoji mogućnost priznanja krivice, rekla sam mu: „Daj to, muke da skratim. I sebi i drugima”. Zbog svega toga sam i priznala krivicu.

Ljudi ne znaju da ste imali problem i sa svojim svedocima?

- Za svedoka mi je trebao neko ko je znao šta sam ja za vreme rata radila i ko bi to rekao. Postojao je takav čovek, bio je to Branko Đerić, predsednik Vlade Republike Srpske, i kada ga je zvao moj advokat, on je samo spustio slušalicu i nije se nikada javio. Kasnije ga je policija sprovela u Hag na Krajišnikovo suđenje. On je trebalo samo da kaže ono što je bilo istina i što je tada rekao na suđenju Krajišniku, a to je rečenica: „Kada god bi bilo glasanje, Karadžić, Krajišnik i ostali na jednu stranu, a Biljana i ja na drugu”. Samo to, dovoljno je. Mislim ipak da nije bio zlonameran, već uplašen čovek. Zamislite, ministar odbrane Bosne, Hrvat, sam se javio mom advokatu i tražio da svedoči?! Ja sam ga odbila, zamislite, neće Đerić, a hoće Hrvat, kako ću ljudima na oči?! Ni ljudi iz SDS-a, po Karadžićevom nalogu, takođe nisu smeli da svedoče u moju korist.

Šta vam je govorio advokat?

- Moj advokat se konsultovao sa SZO (Svetska zdravstvena organizacija) i pitao koliko osoba mojih godina tada, sa tadašnjim zdravstvenim stanjem, može da preživi u takvoj situaciji, kada ste u zatvoru, idete na suđenja, na kojima slušate laži. Dobio je odgovor - osam godina, a mene su osudili na 11. Ko zna šta bi od mene ostalo i da li bi me bilo da sam slušala sva svedočenja i lažne optužbe.