Spikeru Miodragu Zdravkoviću, 4. maja 1980. pripala je dužnost da TV gledaoce prvi obavesti o smrti Josipa Broza Tita.

Sigurno je - u sećanju nijednog Jugoslovena neće izbledjeti slika i reči izgovorene te večeri 4. maja 1980. godine, nešto posle 19 sati iz studija Televizije, u eter, u svet:

"Umro je drug Tito... To su večeras saopštili Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije... Uskoro ćemo emitovati izveštaj sa sednice Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije".

Te riječi, očiglednoo potresen, ali dostojanstven, izgovorio je Miodrag Zdravković, nekadašnji dečak-partizan, spiker koji već dvadeset šest godina "druguje" s radio-mikrofonom i kamerama Radio-televizije Beograd.

I spiker je samo čovek. Čak i kada ima iskustvo i ugled jednog Miodraga Zdravkovića. Čak i kada unapred sazna da će on biti taj koji će najtužniju vest saopštiti gledaocima televizije.

A Miodrag Zdravković je znao:

"Četrnaestog februara rečeno mi je da se ne udaljavam iz Beograda i da stalno budem u vezi s televizijom, sa svojom redakcijom. Niko mi nije rekao zbog čega, to sam naslutio čitajući saopštenje doktora o zdravstvenom stanju Predsednika.

Prethodna noć bila je kritična. Sljedeći dani doneli su izvesno poboljšanje stanja zdravlja i svakog čoveka blažila je i veselila rečenica da se "predsednik Tito subjektivno oseća bolje."

I mene - nekad toliko da sam gotovo zaboravljao na ono što mi je rečeno o neudaljavanju."

U rečima povremenog ohrabrenja iz svakodnevnih saopštenja doktorskog konzilijuma Kliničkog centra u Ljubljani tražili smo više nade nego što su ona pružala.

"Negde sredinom marta moji urednici u redakciji su mi prećutno stavili do znanja za kakav sam težak zadatak određen. A ipak, svi smo se nekako nadali da će vesti iz Ljubljane ukloniti naše strepnje...

Prisiljavao sam sebe da rasuđujem kao novinar, profesionalac, ali sam bio duboko potresen. Zamišljao sam kako će to izgledati. Hrabrio sam sebe da ću, s obzirom na svoje iskustvo, moći to da uradim na profesionalni i dostojanstveni način. To se od mene zahtevalo i očekivalo.

A kako - to nisam znao. Reči koje bi trebalo izgovoriti, nisam se usuđivao čak reći ni u sebi. I opet sam misli odlagao: to se, ipak neće dogoditi."

Čovek voli da veruje u čuda - da se onom ko nam je drag zlo ne može dogoditi.

"A onda prvo neugodno iznenađenje: posumnjao sam u sebe, svoje profesionalno iskustvo, ono čime sam se hrabrio. Bilo je to 23. aprila", kaže Miodrag Zdravković.

"Imao sam slobodan dan, bila je sreda, sedeo sam kod kuće. Saopštenje doktorskog konzilijuma i danas pamtim od reči do reči:

"Stanje zdravlja predsjednika Republike Josipa Broza Tita je i dalje kritično. Pored postojećeg komatoznog stanja drug Predsjednik se od sinoć nalazi u šoku..."

Tada sam prvi put istinski shvatio šta me čeka, tada sam, nije muški da priznajem - zaplakao. I uplašio se da bi mi se to moglo dogoditi i kad budem to morao da pročitam."

Naravno, Zdravković se nikom nije usuđivao o tome da govori. I opet dani prikupljanja snage, pribiranja, stalni eho: to neko mora uraditi, to je jednostavno, zadatak. A onda, nekoliko sledećih dana svakodnevna saopštenja iz Ljubljane ponovo daju nadu.

Četvrtog maja, Miodrag Zdravković je opet bio slobodan. Kod kuće, uz televizor. Po podne, pošto je objavljen bilten o stanju Predsednikovog zdravlja u kome su dominirale reči "smetnje u kardiovaskularnom sistemu, usledio je poziv iz redakcije.

Spiker se spremio i otišao u televiziju.

"Ne sećam se trenutka ni tačnog vremena kada sam dobio saopštenje koje sam trebao da pročitam. U hodniku koji vodi prema studiju, doživeo sam još jedno iznenađenje. Tu je već bila filmska ekipa koja je snimala taj moj dolazak i to me je nekako preseklo.

Na onu punu meru odgovornosti i koncentracije koju sam imao, to je još nešto dodalo, ne znam tačno šta, ali osećao sam da je najveća kriza na pomolu.

Znam da sam nekako ušao u studio, seo i da sam bio strahovito zadihan, kao da sam trčao kilometrima. Prišao mi je Milan Vukos, naš generalni direktor, da još jednom pogleda tekst i rekao mi da dopišem treću rečenicu, ono "uskoro ćemo".

Automatski sam počeo da pišem ono što diktira i odjednom zastao - za trenutak nisam mogao da se setim kako se službeno zove naša zemlja... Sve su to bili delići sekunde, a meni tako dugi."

Kada su iz režije programa upitali Zdravkovića da li je spreman, odgovorio je:

"Nisam!"

I odmah je shvatio da je svako odlaganje sve gore, da je program prekinut, da su televizijski ekrani "beli", da je tišina zapravo nemoguća i nedopustiva. Još jednom su snaga, volja, profesionalnost spikera morali da pobede srce.

Zdravković je dao znak režiji da je spreman, kamere su se uključile i on je izgovorio reči koje su zaparale srca i paralizirale um svakog čoveka:

"Umro je drug Tito..."

"Kako sam taj tekst pročitao, ne znam. Svestan sam samo da sam u jednom trenutku zastao kod neke reči, ali sam nekako pročitao sve do kraja..."

Spiker je morao nadvladati čoveka.

Razgovarala: Slobodanka Veselinović (RTV revija, 1980.)

INFORMER.RS