Branko Miljković bio je jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Pored poezije, Branko Miljković pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Rođen je u Nišu 29. januara 1934. godine. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1957. godine. Još kao student pripadao je grupi neosimbolista, a ubrzo po dolasku stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popom i Ivanom Lalićem.

U noći između 11. i 12. februara, u jednoj šumi pokraj Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo. Imao je samo dvadeset i sedam godina. Ovaj događaj i danas izaziva mnoge kontroverze, budući da mnogi nisu verovali u to da je izvršio samoubistvo.

Ovu pesmu on je napisao nekoliko meseci pred smrt:

PESMA ZA MOJ 27. ROĐENDAN

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,
u dve noći bio zaljubljen noću,
dok jug i sever u istome plodu
sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
a poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,
zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
moliću se pobožnoj vodi.

(Telegraf.rs)