Prilično je jednostavno odgovoriti na pitanje zbog čega nas poruke u boci, koje se bacaju po svetskim morima i okeanima, tako neodoljivo privlače: volimo da verujemo u sudbinu, a dodir njenog prsta je najsnažniji u tom naizgled nasumičnom putovanju flaše po morskim strujama, ka nekome koga uopšte ne poznajemo.

Nekada je ovo bilo jako popularno, danas i ne više u toj meri; posebno ne sa razvojem savremenih tehnologija kada neznance možemo da upoznamo na internetu, mada je pitanje koliko se to dešava nasumice.

Elem, istorija je ispisala mnogo neverovatnih priča vezanih za poruke u boci, neke su izmišljotine, ali mnoge su istinite.

Japanski brod iz 17. veka. Foto: Wikimedia Commons/Per Honor et Gloria

Čunosuke Macujama je bio japanski mornar koji je 1784. godine zajedno sa još 43 člana posadekrenuo brodom ka jednom pacifičkom ostrvu u potrazi za zakopanim blagom koje se navodno na njemu nalazilo.

Međutim, tokom putovanja oluja je nasukala njihovu džunku na koralni greben, a nade u njeno popravljanje nije bilo: šteta je bila prevelika.

Posada nije uspela da pronađe izvor sveže vode, a nije bilo ni dovoljno hrane; životareći neko vreme na oskudnim količinama kraba i kokosovih oraha, počeli su redom da umiru od dehidratacije i gladi.

Japanska džunka iz 17. veka. Foto: Wikimedia Commons/World Imaging

Pre nego što je sam preminuo, Macujama je napisao poruku na tankoj kori sa drva kokosa, ubacio ju je u bocu, bocu bacio u okean i umro.

151 godinu kasnije, 1935, skupljač morskih algi pronašao je bocu na obali Japana.

Okean je bocu sa Macujaminom porukom naneo na žal u selu Hiratamura.

To je upravo selo u kojem se Macujama bio rodio.

(Telegraf.rs)