Anet, Sesil, Ivon, Mari i Emili Dion rođene su 28. maja 1934. u blizini sela Korbej, nedaleko od Severnog zaliva u Ontariju, u Kanadi. Bebe je na svet doneo doktor Alan Roj Dafo. Zahvaljujući ženama koje su donirale majčino mleko i sestrama iz kanadskog Crvenog krsta devojčice su registrovane kao prve petorke na svetu koje su preživele porođaj. Zbog ovog, tada fenomena, postale su prava senzacija.

Međutim, kako su rasle, stvari se nisu odvijale povoljno po njih.

Devojčice su privukle pažnju vlade još dok su imale četiri meseca. Iako još uvek bebe, kanadska vlada je oduzela petorke roditeljima uz obrazloženje kako ih oni ne bi iskoristili. I pored toga što su bile dobrog zdravlja, smestili su ih u specijalno sagrađenu bolnicu, koja je ličila na zabavni park, koja je bila otvorena za turiste. To mesto bilo je poznatije kao "Kvintlend. Devojčice su tako postale najveća turistička atrakcija u zemlji i izlagane su javnosti sve do svoje devete godine.

U bolnici su bile pod nadzorom, a brigu o njima je vodila mala armija sestara i doktora koji su na njima sprovodili naučna istraživanja. Oni su vodili beleške o fizičkim sličnostima i razlikama u ličnosti. Sesil, jedan od sestara rekla je jednom prilikom kako je reč "doktor" naučila pre nego reč "mama". 

U periodu od 1934. do 1943. godine preko tri miliona ljudi posetilo je "Kvintlend", blizu sela Korbej, u severnom Ontariju. Devojčice su mogli da vide triput dnevno kroz jednosmerni ekran. Ponekad, devojčice su izvodili napolje, isto ih oblačili i upoznavali sa posetiocima. Čitave serije lutaka su napravljene po uzoru na njih, kroz pisma obožavalaca čitav svet bio je informisan o njihovom rastu i razvoju, a slike s njihovih odmora štampane su u novinama širom sveta. Smatra se da su vlada i lokalni preduzetnici iskorišćavajući devojčice ostvarili profit od skoro pola milijarde dolara. One nikad nisu videle ni cent od novca koji je tako zarađen.

Posle devet godina i grčevite borbe za starateljstvo, petorke su vraćene porodici. Međutim, ponovno okupljanje u novembru 1943. nije bilo uspešno. Devojčice su se distancirale od roditelja kad god su mogle. Živele su sa porodicom do 18. godine, a onda prekinule svaki kontakt sa njima. Uopšte nisu imale prijatelja i jako malo su znale o svetu izvan bolnice.

Kasnije su napisale knjigu o svom odrastanju u kojoj su svoje roditelje optužile za verbalno seksualno i drugeo oblike fizičkog nasilja.

Vlada Ontarija se formalno izvinila sestrama zbog svoje uloge u njihovom odvajanju od porodice. U martu 1998. vlada je saopštila da će isplatiti trima preživelim sestrama četiri miliona dolara kao kompenzaciju za devet godina provedenih u izlogu kao eksponat u tematskom turističkom parku. U decembru 2014. samo dve sestre su i dalje bile žive, Anet i Sesil. Emili, koja je postala kaluđerica, umrla je 1954. od posledica moždanog udara. Meri je preminula 1970. zbog krvnog ugruška, a Ivon je umrla 2001. godine.

Sestre Dion su živele tragično. Mnoge se nikada nisu oporavile od mentalne traume izazvane godinama provedenim iza staklenog zida - kao eksponat za milione posmatrača.