Nadica je osnovala udruženje samohranih roditelja i porodica dece sa invaliditetom "Plava školjka" kada je shvatila da njeno dete ima jedinstven medicinski fenomen - te s toga ne spada u potpunosti ni u jedno od već postojećih udruženja, koja su najčešće ograničena na neki konkretan invaliditet. Danas je jedan od najglasnijih zagovornika za vidljivost ljudi sa invaliditetom, i sve zato što se jako dobro seća kako se ona osećala kada je pre 20 godina sama krenula u ovu životnu borbu.

- Došla sam u bolnicu sa porođajnim bolovima, i doktor mi je rekao da je krenuo porođaj. Nažalost, moj doktor je baš tog dana otišao na godišnji odmor, i prepustio me drugom lekaru, koji je na svoju ruku namerno odlagao porođaje. Žene su prolazile kroz agoniju, dve su se zbog njega porodile u 10. mesecu, a jedna je i izgubila bebu na kraju. Doktor, kojem nikad ne spominjem ime i ne želim uopšte da ga se sećam, imao je neku svoju teoriju o tome kako se bebe u stomaku ujutru kreću više i kako im se aktivnost tokom dana smanjuje, pa nas je terao da zapisujemo kad god nam se beba pomeri i da mu dajemo izveštaje. Zbog svega toga sam provela 17 dana u porodilištu, a Marina je sve vreme bila zaglavljena u kanalu - priseća se Nadica.

Najbolja mama na svetu, Foto: E. Conkić

Marina je došla na svet takoreći bez vrata i ključne kosti, sa zapreminom grudnog koša manjom od zapremine glave, jednom nogom kraćom od druge, potpuno asimetričnim licem, ozbiljnim problemima sa vidom i sluhom i sa velikim brojem anomalija. Zbog svega toga su joj doktori rekli da je najbolje da zaboravi svoje dete, da se okrene i ode. Međutim, Nadica, koju su kod kuće već čekala dva deteta, nije ni u jednom trenutku pomislila da odustane. Tada je doktorima rekla nešto čega se i danas drži.

- Moja ljubav će uraditi ono što medicina ne može, to sam im rekla na stepeništu, gde su mi rekli da treba da ostavim svoje dete i odem. I to se upravo i desilo. Bez ijedne operacije, uz mnogo ljubavi, rada i vežbanja, Marina je stala na svoje noge. Od najmlađih dana sam se trudila da živi kao i sva ostala deca, pa je tako dete za koje su u najmanju ruku mislili da će biti u kolicima, pošto uopšte nije imala mišiće na desnoj strani tela kada se rodila, ubrzo počelo da vozi bicikl, a svi su bili iznenađeni kada je uspela bez problema da napravi most - kaže mama.

Soba puna trofeja, Foto: E. Conkić

Na svaku prepreku koja im se javljala na ovom dugom i ni malo jednostavnom putu, Nadica i Marina su odgovarale pozitivnim stavom. Kada su joj rekli da joj ćerka ima iskrivljene prste, Nadica je samo odgovorila da će zbog toga moći lakše da svira - a onda je otišla i upisala ćerku na časove klavira. To što joj je jedna noga bila kraća za 2,5 centimetra od druge nije sprečilo Marinu da trenira folklor od svoje šeste godine, a sama je naučila kako da igra, a da niko ne primeti da joj noge nisu iste dužive.

Marina Blažić sa Esmom Hadžić i Anom Jovčić, Foto: Privatna arhiva

A prepreke na njihovom putu nisu bile malobrijne, niti lagane. U detinjstvu je Marina i po 200 dana godišnje prvodila u banjama sa mamom, ima više od 200 otpusnih lista iz bolnica - ali nikad se nije bunila što ide na terapije. Kada je devojčica imala šest godina, Nadicu je muž izbacio iz kuće, i ostala je na ulici sama s troje dece. Tada je radila kao učiteljica u školi i nastavila je da odlazi na posao sa osmehom, a na svako pitanje je uvek odgovarala "Super sam". Nedugo zatim je Nadica ostala i bez posla i preselila se u Beograd, gde i danas živi kao podstanar sa Marinom i starijom ćerkom Milenom. Nema posao i svaki trenutak posvećuje deci sa posebnim potrebama - i to sve sa širokim osmehom na licu.

Vremenom je mali borac izrastao u pravu aktivnu devojku, koja ima više interesovanja od mnogih njenih vršnjaka koji nemaju invaliditete. Nakon folklora je kratko trenirala latino plesove, a onda otkriva hip-hop, u kojem je 2012. godine osvojila drugo mesto na svetskom prvenstvu. Prostorije "Plave školjke" u sportskom centru "Olimp" ispinjene su medaljama i trofejima koje je tokom godina osvojila Marina, a ponosna mama kaže da su za sve zaslužne tri stvari: ljubav, pozitivan stav i mnogo rada.

Marina Blažić, Foto: Privatna arhiva

Zato se nada da će zalaganjem u organizaciji „Plava školjka“ uspeti da svojim iskustvom doprinese da drugi roditelji pomognu i sebi i svojoj deci, ali i da učini da ljudi sa invaliditetima postanu vidljiviji u društvu.

- „Plava školjka“ postoji već pet godina, i sada mogu da kažem da sigurno stojimo na svojim nogama. Zahvaljujući donacijama uspevamo da organizujemo i radionice i javne nastupe i to sve bez ikakvog budžeta. Ove godine smo peti put organizovali sportske igre pod sloganom „Hoću da se igram“ i pridružila su nam se deca iz 15 gradova i sela širom Srbije. Njima to uvek ostane u uspomeni kao divan dan, kao nešto sasvim drugačije – poručuje Nadica, za koju slobodno možemo da kažemo da je najbolja mama na svetu.