Holbox - skrivena tajna Kariba 

Zahvaljujući upustvima koje imam, preskačem ih i idem direktno na luksuzni bus koji vozi u centar za samo 2 $. U centru je brdo taksista i tamo ću uz Coronu(pivo), Nachos(chips) i Ceviche de Camaron ( sveži marinirani škampi u soku od limuna sa lukom, parajdazom, korijandrom) sa taksistima da se cenkam za pravi put koji me čeka. Normalno, ceo centar se žuti od meksičkih Nissana, izgledaju razvaljeni ali rade perfektno. 

Bio sam uporan sa mojom cenom od 50$ da krenem na sever države Quintana Roo, i posle pola sata, jedan se prijavio. Nissanche klasika, bez klime sa nasmejanim Mehosom i Majkom Božjom veličine njegove glave okačene o retrovizor priča sa mnom isključivo na španskom sa uskočicama “My friend” i “Really?!”. 

Narednih 3 sata brze vožnje kroz sela i džunglu je prošlo brzo, a stali smo usput da zveknemo svež kokos (koji ti daje energiju za takvu klimu). Kroz prozor mogu da se vide male kućice na pola metra od puta i nasmejana deca koja trčkaraju i mašu nam, stado žgoljavih krava koje jedu neku zutu travu koja skoro da i ne postoji. 

Prilazimo selu zvano Chiquila koje je predposlednja pre moje finalna destinacije. Selo je u potpunosti pusto, samo luka radi ko besna. Vidim kamione kako sa brodića tovare ulovljene ajkule. 

Taksista mi kaže da je to tu glavni biznis jer ta opasna stvorenja zavšavaju u činijama u najluksuznim Japanskim restoranima.

Ukrcao sam se na čamac sa par Nemačkih turista i uputio ka ribarskom ostrvu Holbox. Vozač brodića priča da legenda kaže da su Maje dale ime ostrvu Holbox - što znači crna rupa. 

Prvi Evropljani kročili na to ostrvo afričkom robu koji ih je dovezao i sve vreme veslao odsekli glavu i zakopali u pesak da bi pokazali svoju moć narodu Maja, dok su oni sa strahom sve posmatrali i od tada ga nazvali Crna Rupa. Posle kratke vožnje, pojavilo se pravo Benetton Karipsko ostrvo gde svaka kućica ima drugu jarku boju. 

Ostrvo je prirodno zaštićeno blago pod patronatom Meksika što znači da je ostalo autentično. Ulice su peskovite i nema automobila, a dozvoljeni su autići za golf, bicikli i skuteri. Niko ne nosi obuću i svi te u prolazu pozdravljaju. Ima veoma malo turista i profil je prilično evropski i posetioci su kulturni, imaju iskustva sa takvim skrivenim destinacijama. 

Totalno je različito od Kankuna koji je pun napadnihturista sa narukvicama koji ti daju da piješ i jedeš dok ne pukneš. Hoću da kažem da je mesto toliko opušteno da pošta dolazi dva puta mesečno i to na adresu predsenika ostrva, a potom lokani stanovnici skoknu da njegove kancelarije da podignu poštu ako su nešto dobili.

Bacio sam stvari u sobu i odmah zapalio na kilometarsku plažu - pesak kao brašno, topla voda tirkizno plave boje, plićak 100 metara i nema žve duše, prosto raj na zemlji. 

Felipe Mehos odmah mi je zakazao brzinsko pecanje sa plaže tačno u 7 uveče. Kaže da u 7 barakude počinju da se motaju u blizini obale i da je velika verovatnoća da će nešto da se “baci” za roštilj. Pored barakuda u 7 dolaze i veliki komarci za koje imamo spremljenu kremu. I stvarno, nakon 15 minuta barakuda je pala i bila je dosta velika pa je to bilo dovoljno za večeru. Restorani su bez podova zabodeni u pesak. Pored lampi, jedino što radi na struju je veliki svetleći frižider Corone I Pacifia (piva). 

Barakuda se preseče da bi se dobio izgled leptira, uvije u list banane i zakači se na neku knjigu “roštilj fazon” i lagano na žar. Za to vreme mi pijemo Pacificia (pivo) i jedemo Guacamole (avokado namaz sa paradajzom, lukom, korijanderom i limunovim sokom). 

Osoblje je veoma ljubazno i još kad im kažeš da si iz zemlje odakle je Bora Milutinovic onda već stižu piva na račun kuće (Bora Milutnović je vodio nacionalni fudbalski tim Meksika i on je ovde večita legenda). 

Posle “par” Pacifica barakuda u obliku leptira se servira na sto. Prelije se maslinovim uljem, svežim korijandrem i doda se malo limunovog soka i akcija počinje ( isključivo prstima). Dok smo krkali, naša publika su bile lokalne mačke koje su čekale da očiste tanjire na kraju večere -sve u svemu prava divlja tropska atmosfera. Završili smo sa tekilom u znak poštovanja na gostoljubive lokalne meštane koji počinju i završavaju sa ovim pićem.

Rano ujutru direktno iz kreveta zakucaš se u vodu i kao nov si. Doručak je atomska bomba: pasulj, jaje, luk, (chorizo) svinjska kobasica sa paprikom uvijena u tortilju sa napitkom zvanim Michelada ( pivo pomešano sa sokom od paradajza sa par začina). 

Kreće se u malo krstarenje brodićem. Tokom dana oko Holboxa se pojavljuje najveća riba na svetu – kit ajkula i to je najveća atrakcija ovde pored Isle Pajaros (ostrvo Ptica) gde živi preko 500 razlicitih vrsta ptica. U tom periodu ostrvo je bilo roze od invazije flamingosa. 

Po povratku na ostrvo, lokalni ribari od sinoć su se spremali za lov na ajkule. Čamce su punili velikim udicama i ‘ladnim pivom, a za mamac su koristili ribu Yellow fin Tuna koju bi svaki luksuzni restoran voleo da ima u kuhinji.

Biciklom sam napravio laganu patrolu po opuštenom ostrvu i na kraju završio u baru Palapi na plaži gde se skupila kul ekipa da gleda fenomenalan prizor koji se dešava 365 dana u godini - ukopavanje sunca u Meksički zaliv. Neki Šveđanin je upecao par dobrih komada tunjevine i odmah napravio roštilj na plaži za poznanike i nepoznanike što je totalno normalno za Holbox. 

Jednom rečju, meštani i turisti čine jednu veliku porodicu koja krasi ovaj skriveni raj na zemlji.

Izvor: B92