Srpske sanke za izvoz 

Uralske sanke "doktor Živago", koje samo on ručno pravi, hit su u elitnim zimovalištima, pa majstor planira da proširi "pogone" i zaposli nove radnike.

- Počeo sam se baviti stolarstvom iz nužde na nagovor supruge da joj napravim komodu. Tako je sve počelo pre desetak godina. Znanja iz tehnologije prerade drveta primenio sam u praksi, usput učio i savladavao tajne stolarskog zanata - kaže Todor.

Prodaja je u početku odlično išla, sam sam izrađivao sve od drveta, preko velikih komada nameštaja, do ukrasa za enterijer, ali poslednjih godina je tuga jedna - priča samouki majstor Todor Stojinović, kome u radu sada najviše pomaže internet.

Priča o stolaru zlatnih prstiju prešla je granice Srema i Mačve kada se Toša prošle godine upustio u avanturu izrade sanki uralskog tipa. Inspiraciju je našao u bezbrižnim danima svog detinjstva i u sećanju na stare sremačke sanke koje su vukli obični tovarni konji, sa kojima su seljaci donosili brašno u mlin njegovog oca. Fascinaciju sankama iz prošlosti pokušao je da sprovede u delo, listajući usput knjige i prezentacije na internetu.

- Volim zimu i radujem joj se kao dete. Još od malih nogu oduševljen sam zimskim sportovima, a sankanje, skijanje i grudvanje su mi omiljene zimske zabave.

Kao velikom filmofilu u sećanju mi je ostao kadar iz legendarnog filma "Doktor Živago", sa romantičnom scenom Živaga i Lare u sankama koje vuku beli konji. Šetao sam po internetu i video kako to Rusi rade i tako je počelo, otkriva tajnu mačvanski maestro, čija je svaka sanka unikat.

- Postoje alpske, uralske i karpatske sanke zavisno od područja gde se koriste, ali i od visine snežnog pokrivača. Najmasovnije i sa najvišim prednjim lukom su upravo uralske pošto na Uralu sneg napada i po nekoliko metara - objašnjava on.

Svoje sanke danima ručno delje od izuzetno kvalitetnih jasena i bresta.

Ovo drvo je zbog specifičnih osobina najpogodnije za izradu sanki, najbolje podnosi ekstremno niske temperature i visoku vlažnost.

- Pravljenju sanki prethodi kuvanje svakog komada drveta, čime se postiže visok stepen zaštite od crvotočnosti. Potom se drvo maže vrelim uljem, pa tek onda sadolinom.

- Moje sanke su dugačke dva i po metra, široke metar i po i isto toliko visoke. Teške su oko 200 kilograma i za njihovu izradu mi treba i do dve nedelje. Prve koje sam napravio su odmah otišle za Bojčinsku šumu, gde su i sada turistička atrakcija.

- Sad više ne stižem da ih napravim koliko ih traže - od Kopaonika, Zlatibora, Stare planine, do Bohinja, Bleda, Kranjske gore, Jahorine, a pre neki dan su me zvali čak iz Rusije - sa ponosom priča Stojinović.

U Srbiji sanke više niko ne pravi, nijedan stolar niti firma, a kako je zimski turizam stalno u porastu, za ovakvom atrakcijom vlada neviđena tražnja. Mačvanski majstor, kome je do sada pomagao u poslu samo jedan šegrt, sada planira proširenje radionice i zapošljavanje još desetak pomoćnika.

- Ko zna da li ćemo i tada uspeti da uradimo sve porudžbine. Iz Slovenije me juče zovu i pitaju dokad mogu da im isporučim deset sanki. Oni valjda misle da ih ja imam na lageru, pa samo da im isporučim. Ali biće, bogu hvala, da je i nama krenulo - sa osmehom veli Stojanović.

(trojka.rs/izvor: Blic)